Izvor: Politika, 03.Jan.2009, 23:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Nesputana stvaralačka sloboda
Današnji pisci u Latinskoj Americi nemaju kompleks od veličina kakve su Garsija Markes, Vargas Ljosa, Kortasar, Borhes, Fuentes, Donoso
Izdavačka kuća „Geopoetika” iz Beograda, u ediciji „Svet proze”, objavila je veoma zanimljivu knjigu – „Otkačene priče Latinske Amerike”. Priče su izabrali i preveli sa španskog i portugalskog Ljiljana Popović-Anđić i Branko Anđić. Priređivači su birali neobične, ekscentrične, pomalo uvrnute >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << priče.
– Istina je da smo birali egzotične, uvrnute priče, sasvim različite od onih na koje su čitaoci navikli i koje očekuju od poznatih latinoameričkih autora. To je delom zato što smo želeli ne samo da zabavimo čitaoce, nego i da pokažemo da je danas vrlo teško reći šta je to „glavna” struja ove dinamične proze. Stil nemanja (jednog) stila i dalje je zaštitni znak ovdašnje kulture, kao što je to bio pre više od pola veka za arhitekturu Havane kad je o njoj pisao Aleho Karpentjer. Prosto rečeno, danas niko ko piše u Latinskoj Americi nema kompleks od svojih i tuđih „svetih krava”, nije uslovljen onim što su pisali Garsija Markes, Vargas Ljosa, Kortasar, Borhes, Fuentes, Donoso.
Kao što se od dobrog srpskog filma u inostranstvu uglavnom očekuje da bude o Ciganima i sitnim prevarantima, o nasilju na mizanscenu blata, taraba i rođačke krvi, tako u svetu i dalje postoji neko predubeđenje da bi današnji pisci Latinske Amerike trebalo da budu neki novi ili reciklirani predstavnici magijskog realizma i socijalne kritike.
U izabranim pričama smo pokazali da nije tako i da je bogatstvo tema, književnih diskursa veoma veliko. Pisci ovog kontinenta su se izborili za umetničku slobodu u kojoj trenutno uživaju i dišu punim plućima, poštujući je ali ne izbegavajući da polemišu sa sopstvenom literarnom tradicijom. Za Latinsku Ameriku je još rano da postane „drvena pidžama”, njena književna stvarnost još nije okoštala kao evropska i to je kvalitet koji svakako treba uzeti u obzir kad se o njoj danas sudi – objašnjava Branko Anđić.
U knjizi su zastupljeni pisci različitih generacija: najviše je mladih, ali ima i onih rođenih na kraju Prvog svetskog rata. Pitamo našeg sagovornika šta ih spaja?
Ono što spaja trideset i četiri pisca iz deset zemalja upravo je osobina o kojoj smo govorili – različitost i svest o nesputanoj stvaralačkoj slobodi. Izbrisan je generacijski jaz između slavnih preteča, kakvi su bili Areola, Pinjera i Monteroso, i mladih lavova i lavica poput Žuno Dijasa, Andreje Maturane, Leonarda Valensije i Samante Shveblin. To je bio jedan od glavnih kriterijuma kojim smo se rukovodili u izboru, naravno uz književni kvalitet priča.
Ovim piscima ništa nije sveto, rugaju se svemu, neke priče su na granici pornografije?
Ikonoklastici, kaže naš sagovornik, ne priznaju nikakve bogove. Oni koji pišu „otkačeno” u odnosu na glavnu struju – ako je danas uopšte ima – ne prezaju da karikiraju kanone i sve ono što se prihvata zdravo za gotovo kao neprikosnovena vrednost i kao neprikosnovena istina. Zanimljivo je da su autori koji ponekad idu do krajnosti danas veoma poznata i ugledna imena, kao na primer Kubanac Gutjeres ili Kolumbijac Medina Rejes, da ni ne pominjemo jednog od najvećih živih pisaca Brazila, Rubema Fonseku. „Prljavi realizam” Gutjeresa, na primer, tek je jedna od književnih struja koje u Latinskoj Americi poprimaju specifičan lik, mada su njega odavno marketinški nazivali kubanskim Bukovskim i karipskim Henrijem Milerom. Po spoju žestokog erotskog diskursa i podloge socijalne kritike, on je ipak bliži Bukovskom. Karikiranje stand-up komedije u priči Medine Rejesa takođe je krajnje originalno.
Ima i vrlo kratkih priča, neke su od samo jedne rečenice?
Najčuvenija od svih odabranih priča, naglašava Anđić, pripada Augustu Monterosu i ima samo jedan red: „Kad se probudio, dinosaur je još uvek bio tamo”. Nezvanični latinoamerički šampion duhovitosti, Monteroso je najbolji primer koliko je dobro shvaćena epoha formalnog i diskursivnog eksperimentisanja u Latinskoj Americi.
Anđić tvrdi da su latinoamerički pisci znatno maštovitiji od evropskih.
Jesu, kaže, maštovitiji su od Evropljana iz više razloga. Pre svega, ne zaboravimo da je reč o ogromnom kontinentu ali relativno kratke, pa stoga burne istorije. Istorija se još nije slegla ovde, kao što je to slučaj u Evropi gde se živi sa nekim osećanjem da je sve već rečeno, iako nikad nije tako. Latinska Amerika još nije stigla da postane duhovno učmala, njena kultura je još u previranju, nije okoštala. Ima još mnogo toga da se kaže i izmisli.
Zoran Radisavljević
[objavljeno: 04/01/2009]
