Izvor: Blic, 07.Nov.2006, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Nešenel džiografik Etnografski muzej
Nešenel džiografik Etnografski muzej
Pokrenut 1888. godine, Nešenel džiografik magazin je uspeo tokom sto godina da uspostavi fotografske standarde koji se ne tiču samo popularizacije nauke i znanja u svetu, nego i promovišu medij koji nam omogućava da vidimo ono što inače ne vidimo.
Tako su remek dela Majkla Nikolsa, Krisa Džonsa, Džorža Mobleja ili Ermori Kristofa postala deo riznice kulture i beleženja nacionalnih lepota, običaja i događaja, ili pak >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << lepog po sebi.
A budući da su geografija i istorija nauke koje možda više od bilo kojih drugi zadiru jedna u drugu, fotografije iz okrilja pomenutog magazina su i istorijski dokument sam po sebi (Džejms Bler je, na primer, fotografisao Stadion JNA na Dan mladosti, polazak na radnu akciju...).
Vitalnost 'nešenel džiografik'
fotografije (moglo bi se već govoriti i o pravcu) kulja iz fiksiranih trenutaka života koji su opet sami po sebi čudo.
Na izložbi, u tom smislu, upadaju u oči fotografije Majkla Nikolsa koje hvataju pogled gorile pošto su ga zarobile lovokradice, tigra u igri s mladunčetom i šimpanzu kako pozdravlja pružajući ruku. Iz istog 'šešira' su i fotografije Džoela Sartorea 'Sivi vuk u zatočeništvu', Krisa Džonsa 'Lav u pustinjskoj oluji' i Filipa Niklina 'Polarni medved posle kupanja'.
Ove fotografije čuvaju našu planetu od nas samih, te su i planetarne same po sebi. Rečima umetnika druge vrste, ali slične pameti, Lasla Moholj-Nađa (zapisanim još 1925. godine), fotografijom se 'pročišćava higijena optičkog, zdravlje vidljivog', jer planeta Zemlja je jedna, iako to ljudi često ne žele da vide.
Čudo
Iskustvo koncentracionog logora, koje je pretrpeo kao petnaestogodišnji dečak, potpuno određuje Ivanjija kao pripovedača; čitavog života nastojeći da, kako i sam kaže, 'opisuje činjenice' bez patetike ili cinizma, on je postao istrajni proučavalac ljudske prirode na drastičnom primeru masovnog zločina i (uzbuđeni) učitelj istorije za koga su svi podaci podjednako važni. Čeznući za jasnom polarizacijom dobra i zla, autor je umoran i razočaran: zbog sluđijuće nestalnosti istorijskih istina, činjenice, kojih se on oduvek pridržavao, toliko su užasne da su nedokučive i jeziku i razumu; dželati su lako postajali žrtve, a žrtve bezumni mučitelji, Geteov 'poetski Olimp' (Vajmar) se pretvorio u poprište nezamislivog varvarstva (Buhenvald), a gasna komora je u praksi bila –revolucionaran naučni pronalazak. U 'Čoveku od pepela', svojevrsnom umetničkom zaveštanju, Ivanji kao da diže ruke od svoje književne misije, želi da samoga sebe 'amnestira od uspomena' i dozvoljava da mu misli, odmarajući se, blude, u sasvim slobodnoj, asocijativnoj igri sa delima nemačke književnosti; zamišljajući kako se iz pepela žrtava Buhenvalda rađa novi (monstruozni) borac protiv 'sveopšteg gubljenja pamćenja', on pokazuje kako se život (misli, osećanja) i smrt svakog pojedinca odražavaju na sudbinu čovečanstva, kako 'zavisimo od onoga što sami stvorismo' i kako prošlost određuje budućnost.
Poigravajući se sa granicama između istorije i legende, memoara i romana, Ivanji je sačuvao dečačku začuđenost užasom, koja je inspiracija, ali i kob (bodljikava žica oko) njegove proze; dajući sebi oduška, on se (pesnički) vodi prema osećanjima, svedočeći da vreme ništa ne leči i da je zaborav (prećutkivanje) vrsta zločina.
if(!window.goAdverticum)document.write('');if(window.goAdverticum)goAdverticum.addZone(31711);
|
