Izvor: Politika, 23.Sep.2011, 23:06 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Nerazdvojivost istorije i priče
Na Ćorovićevim susretima pisaca održan okrugli sto o delu Dragoslava Mihailovića
Bileća – U Domu kulture u Bileći, trinaeste Ćorovićeve susrete pisaca i istoričara otvorili su svojim besedama akademik Svetozar Koljević i Nikola Asanović, predsednik „Prosvjete“ u Bileći, a izložbu slika Hadži Branka Nikitovića Nikola Kusovac. Okrugli sto bio je posvećen književnom delu Dragoslava Mihailovića.
U uvodnom slovu, Jovan Delić je rekao da je reč >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << o piscu prevratniku, koji postavlja književne međe. Misli, pre svega, na knjigu „Frede, laku noć“ (1967). Mihailović nema početničku knjigu. On je u srpsku književnost uleteo kao đule. Izuzetne su i knjige: „Kad su cvetale tikve“ i „Petrijin venac“. Kao pisac, podsetio je Delić, pojavio se u Novom Sadu, gde su mu objavljene prve dve knjige, uz veliku podršku Aleksandra Tišme. Roman „Kad su cvetale tikve“, ističe Svetozar Koljević, aktuelne su i danas zbog „beskrajnog kruga nasilja“, koje svetom vlada i sada.
Milisav Savić govorio je o tome koliko je danas proza Dragoslava Mihailovića živa i šta ona znači, jer vreme joj ne ide naruku. Danas je u modi književnost koja je shvaćena kao igra, kao zavodljiva konstrukcija mašte, a Mihailovićeva proza bavi se moralnim pitanjima. Pominjati danas savest – nije moderno. Ta je reč, gotovo, zaboravljena. Ovo je vreme esejističkog diskursa, a Mihailovićeve priče insistiraju na zavodljivosti pripovedanja. Bez pripovedanja, hteli mi to ili ne, nema proze. Savić se ne brine za budućnost Mihailovićevog dela, jer ono poseduje kvalitet i ne podleže književnim modama.
Kada se u srpskoj književnosti, s knjigom „Frede, laku noć“, pojavio Dragoslav Mihailović, to nije bio tihi, stidljivi ulazak, ističe Radoslav Bratić, već je banuo svom silinom, uzdrmavši suvonjavi i zamorni estetizam i konstruktivizam proze toga doba. Mihailović je pisac čija se ruka majstorski poigrava sa svim što dotakne. On kao čovek i pisac ima sve: i dar, i patnju, i umeće, a zna sve to da upotrebi i uposli.
Izvesno je, primećuje Miroslav Toholj, da su Mihailovićeva „golootočka stvarnost“ i njegova „stvarnosna proza“ dva lica stvarnosti jedne epohe. Dokumentarna vrednost sinteze o Golom otoku upućuje na verodostojnost Mihailovićeve umetničke fikcije, baš onoliko koliko i umetnička fikcija overava „đavolsku snagu“ činjenica. A tu smo opet na početku: nerazdvojivosti istorije i priče.
Mićo Cvijetić je ukazao na zaboravljenu, skrajnutu Mihailovićevu knjigu „Crveno i plavo“, koju je objavio NIN pre jedne decenije. Naslov je dobila prema istoimenoj besedi koju je Mihailović održao upravo u Bileći, kada je 1998. godine dobio nagradu „Svetozar Ćorović“. Mihailović, neugodan svedok, bez dlake na jeziku, književno relevantno i kritički ubojito, promišlja ovu, po mnogo čemu, tragičnu epohu i njene glavne aktere.
Dragoslav Mihailović, mada autor četiri dramska teksta, naglašava Branko Brđanin Bajović, nije prevashodno dramatičar, iako je napisao jednu od najvažnijih srpskih drama druge polovine 20. veka – „Kad su cvetale tikve“. To jeste roman, ali jeste i drama, jer tek posle pozorišne predstave „Tikve“ su postale „one Tikve“, pozorišna predstava koja je uveliko promenila srpsko (tada jugoslovensko, socijalističko, titovsko) pozorište.
Roman „Zlotvori“, kaže Slobodan Vladušić, ne može se protumačiti. Otpor koji ovaj roman pruža tumačenju nije, kao što bi se na prvi pogled moglo pretpostaviti, utemeljen na hermetičnosti teksta, već, sasvim suprotno, na dominaciji očiglednosti. I Jelena Perić govorila je o Mihailovićevoj drami „Kad su cvetale tikve“. Direktnom „akcijom“ maršala lično, posle samo šest izvođenja, podsetila je, predstava je zabranjena i skinuta s repertoara. Te, 1969. godine, zabranjeni su i filmovi Živojina Pavlovića „Zaseda“ i Želimira Žilnika „Rani radovi“, kao i predstava Aleksandra Popovića „Druga vrata levo“.
O Mihailovićevom delu govorili su i Miroljub Joković, Radmila Popović, Ranko Popović, Duško Pevulja...
O Branku Milanoviću, nedavno preminulom profesoru, jednom od osnivača Ćorovićevih susreta pisaca i istoričara, govorili su: Svetozar Koljević, Nikola Asanović, Jovan Delić, Ranko Popović, Branko Brđanin Bajović, Miroslav Toholj i Duško Pevulja.
Nagrada „Svetozar Ćorović“ uručena je Miroslavu Toholju za roman „Zvona za Trojicu“ (SKZ).
U Gacku, održan je okrugli sto na temu: „Hercegovina pod austrougarskom okupacijom 1878–1918“. Nagrada „Vladimir Ćorović“, u Parohijskom domu u Gacku, uručena je akademiku Ljubomiru Maksimoviću, za životno delo.
Ovogodišnji Ćorovićevi susreti pisaca i istoričara završavaju se sutra „književnim časom” na Bogoslovskom fakultetu u Foči.
Zoran Radisavljević
objavljeno: 24.09.2011
