Izvor: Glas javnosti, 10.Okt.2008, 09:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Neprolazna veličina
Uručenjem Andrićeve nagrade LJiljani Dugalić za knjigu pripovedaka „Akt“, Zadužbina „Ivo Andrić“ danas će obeležiti 116 godina rođenja velikog pisca, našeg jedinog nobelovca.
O Andrićevoj neprolaznoj veličini svedoči i to što su njegova dela i dalje veoma tražena i, kako je Tanjugu rečeno u Zadužbini, dobijaju nove prevode širom sveta. Čitaoci i izdavači su i ove godine pokazali nesmanjeno interesovanje u Nemačkoj, Francuskoj, Austriji, Italiji, Španiji, Poljskoj...
>> Pročitaj celu vest na sajtu Glas javnosti << />
U Turskoj je ove godine objavljeno deveto izdanje Nobelovom nagradom ovenčane „Na Drini ćuprije“, a u Portugaliji je ta knjiga štampana prvi put.
Do kraja godine roman će se pojaviti i u Indiji, na jezicima hindu i bengali, a kuriozitet je i njegov prevod na galicijski, jedan od četiri zvanična jezika u Španiji.
Andrićeva životna priča pokazala je da mesto rođenja i društveno-istorijske okolnosti ne moraju biti prepreka za izuzetnu biografiju. Rođen u Docu kod Travnika, po nekim hroničarima 9. a po drugima 10. oktobra, od oca Antuna i majke Katarine, iako kršten po rimokatoličkom obredu, najveći deo života vezao je za Srbiju i izjašnjavao se kao Srbin.
Među zidovima mariborske tamnice, u mraku samice, „ponižen do skota“, Andrić intenzivno piše pesme u prozi. Po izlasku s robije, ondašnje vlasti određuju mu kućni pritvor u Ovčarevu, u kojem ostaje sve do leta 1917. Nakon formiranja zajedničke države Srba, Hrvata i Slovenaca, 1920. godine krenula je njegova uspešna diplomatska karijera, tokom koje je službovao u Vatikanu, Bukureštu, Trstu, Gracu, Marseju, Parizu, Madridu, Ženevi, objavljujući zbirku pesama u prozi „Nemiri“ i pripovetke „Ćorkan i Švabica“, „Mustafa Madžar“, „LJubav u kasabi“, „Most na Žepi“, „Jelena, žena koje nema“...
Uoči Drugog svetskog rata - 1939. godine, zbog neslaganja sa politikom vlasti u Beogradu, napustio je ambasadorsko mesto u Berlinu, vratio se u Beograd i posvetio pisanju.
Tokom rata živeo je povučeno u stanu na Zelenom vencu, pišući „Na Drini ćupriju“, „Travničku hroniku“, „Gospođicu“, dela koja će kasnije doživeti svetsku slavu. Kritičari će reći da u krugu njegovih dela leži ceo naš svet, sve što je svesno i podsvesno doživeo čovek Bosne i Balkana i da se svi putevi tih sudbina sreću u „Eks pontu“, „Putu Alije Đerzeleza“, „Na Drini ćupriji“, „Travničkoj hronici“, „Prokletoj avliji“, „Znakovima pored puta“...
Birajući između njegovih dela i dela engleskih pisaca Lorensa Darela i Grejema Grina, Italijana Alberta Moravije i Amerikanca Džona Štajnbeka, Komitet za Nobelovu nagradu je 26. oktobra 1961. odlučio da to veliko priznanje pripadne Andriću za delo „Na Drini ćuprija“.
Prvi predsednik Saveza književnika Jugoslavije postao je 1954. i te godine štampao roman „Prokleta avlija“.
Ivo Andrić je umro 13. marta 1975. u Beogradu.
