Izvor: Politika, 19.Apr.2008, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Nepristajanje na pravila igre
Ovde u Srbiji mislimo da se sve vrti oko nas, i da je nama najgore, ali mislim da je trenutno kriza globalna i da će biti sve gore, jer se ne sluša glas razuma
Prošlog meseca u Srpskom narodnom pozorištu u Novom Sadu premijerno je izveden komad „Godo na usijanom limenom krovu” Branka Dimitrijevića, dramaturga i autora više proznih knjiga od kojih su najpoznatije „Oktoberfest” (prema kojoj je snimljen i istoimeni film), i „Nećemo o politici” >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << i „Hoćeš li nešto da popiješ”.
Branko Dimitrijević živeo je 19 godina u Americi, a o nastanku svog novog komada rekao je: „Istorija teksta ’Godo na usijanom limenom krovu’počinje u Ajovi, pre više od dvadeset godina. Uživao sam u šetnji po centru Ajova Sitija sve dok nisam naleteo na koleginicu s klase Sju Benet. Bezazleno je primetila da ja mora da sam završio dramu čim se tako bezbrižno šetkam. Kakvu dramu? Šta se pravim lud, pa Stiv i Džudi su otkazali i Kozmo je odredio da se pređe na sledećeg, a to sam ja. Na postdiplomskim studijama imali smo javna čitanja svojih drama po utvrđenom redu. Očajan odem kući; do sledećeg termina ostala su samo dva dana. I sad nastupa holivudski obrt. Dok sam tako buljio u svetlucavi ekran tek nabavljenog računara, pogled mi je pao na pismo od Dragana Kresoje. On je upravo bio ekranizovao ’Oktoberfest’ i pitao me imam li neki scenario za nastavak naše saradnje"”
Zašto ste, u stvari, otišli u Ameriku?
Uopšte nisam imao nameru da odem, kada su me pozvali 1985. godine na susrete pisaca u Ajovu. Između ostalih tamo je, u to vreme, bio i nobelovac Orhan Pamuk i umalo da budemo uhapšeni. Naime, greškom smo u sanduče ubacili pismo drugarici Dankinji i, dok smo pokušavali da ga granom izvučemo napolje, neko je to primetio i pomislio da pljačkamo poštu. Policija nas je ubacila u auto i zadržali su nas dok nije posvedočeno da smo gosti američke vlade. Zatim sam boravak produžio još četiri meseca, zbog dobre biblioteke, a posle su me zamolili iz pozorišnog odseka da im pomognem oko jednog festivala. Ostao sam još šest meseci, da sačekam premijeru predstave na kojoj smo radili. I tako, malo, pomalo, u Americi sam ostao 19 i po godina, bez dolaska ovamo. U međuvremenu prešao sam u Oregon, pa u San Francisko, i onda su kod nas počele da se dešavaju dobro poznate stvari devedesetih godina, pa mi se nije ni vraćalo u Srbiju. Međutim, vratio sam se 2004. godine i uradio nekoliko predstava za decu i odrasle.
Koja je suštinska crta koja povezuje te Vaše tekstove, pa i tekst ove Vaše nove predstave?
U novije vreme pišem neoegzistencijalističke komedije, u čijem je središtu zabrinutost za ovaj naš svet. Ovde u Srbiji mislimo da se sve vrti oko nas, i da je nama najgore, ali mislim da je trenutno kriza globalna i da će biti sve gore, jer se ne sluša glas razuma. Svi živimo jednu veliku laž, jer nam je tako lakše, i za neke stvari iz pragmatičnih razloga govorimo da su jedno, a u stvari svi znamo da je istina drugačija. U srži tih problema jeste sukob pragmatizma i idealizma. U predstavi „Godo na usijanom limenom krovu” ljudi odbijaju da prihvate pravila igre, jer znaju da će jednog dana to morati da pukne. Izlaz vide u stvaranju malih grupa istomišljenika, koji se izdvajaju koliko god im je to moguće.
Šta ste, zapravo, zatekli vrativši se ovde posle više od 20 godina?
Svi me pitaju kako se moja supruga, koja je Amerikanka i koja je prvi put došla u Beograd sa mnom 2004, ovde snašla. Ja im kažem da je njoj bilo lakše nego meni. Mislim da se puno stvari potpuno promenilo, dok je suština ipak ostala ista. Dve godine trebalo mi je da se priviknem, i da počnu da mi smetaju sve stvari koje svima smetaju.Međutim, Beograd još uvek ima taj specifični duh koji, uprkos svemu, opstaje.
Prema Vašem iskustvu, da li treba otići negde „napolje”?
Ljudi stvarno treba da odu i vide kako se živi u inostranstvu, i da donesu odluku šta im je najvažnije u životu. Mislim da je najvažnije postaviti prioritete na pravi način. Ipak, dosta mojih prijatelja vratilo se iz Kanade i Amerike. Mnogo njih, koji su otišli posle tridesete godine života, ima taj problem da li da ostane ili da se vrati. Postoje tri faze za one koji tek dođu u Ameriku, a u prvoj im smetaju mnoge stvari koje su za Amerikance uobičajene. Kažu: nikada neću voziti auto koji je automatski, nikada se neću otuđiti od prijatelja. I, posle izvesnog vremena, vidimo te iste ljude da rade ono što su rekli da nikada neće. To je neminovnost.
Kako se podsmevate malograđanštini?
To je kao vremenska nepogoda, malograđanština postoji u svakom društvu i u svakom vremenu. Skoro da sam zaboravio jednu našu bitnu odliku, a to je etnocentrizam. Mislimo da se sve vrti oko nas, a ako se nešto nije desilo kod nas, kao da se nije ni dogodilo. Nije to samo naša odlika, ima toga i u Americi, ali kod nas je prilično izraženo. Zato mislim da i nismo stvarno razumeli ono što se dešavalo devedesetih godina, jer iz nekih zajedničkih mesta i onoga što se drugima dešavalo, mi nismo mogli da shvatimo šta će se desiti i nama. I, naravno, to što se drugima dešavalo uopšte nismo uzimali u obzir.
„Godo"” je inspirisan Vašim romanom „Nećemo o politici”. Da li je moguće da bez politike ne možemo?
Ljudi se bave politikom kada žele nešto da promene. Jedno vreme živeo sam u Holandiji gde se o politici uopšte nije razgovaralo. Kada bi sve išlo kako treba, politikom bi se bavili samo profesionalci, a svako od nas bavio bi se svojim stvarima. U našim vestima 25 minuta su vesti iz politike, a pet minuta pripada ostalim, dok je u Americi obrnuto. Većina tamošnjeg stanovništva je ili zbunjena, ili izmanipulisana ili neobaveštena. Ali, loš uticaj medija sve više vidljiv je i kod nas.
Otkuda to da junaci „Godoa"” slave rođendane baš Beketa, Makijavelija i Froma?
U okviru jednog manjeg društva u San Francisku, za koje se nije znalo, bio sam inicijator toga da se slave rođendani nekih ličnosti koje su nas zadužile svojim delom ili načinom života. Postojao je spisak od oko 150 ličnosti, čije rođendane smo nameravali da slavimo u jednom kafiću, i da se za svaku ličnost pije određeno piće i jede posebna hrana, u zavisnosti od načina života i nacionalnosti. Ta ideja, međutim, nije zaživela, ali „teorija” je ostala. Moji junaci preuzeli su taj običaj.
Koliko u svemu što pišete otvarate nadu za lepšu budućnost?
Moji prijatelji kažu da sam pesimista, a ja kažem da sam realista. Mislim da će postati mnogo gore pre nego što nam postane bolje. Trenutno nam ne daje nadu ono što će se dešavati u bliskoj budućnosti.
Marina Vulićević
[objavljeno: 20.04.2008]
