Izvor: Politika, 19.Avg.2012, 23:02 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Nepregledna polja rizika
Festival novog cirkusa – NY u Kopenhagenu okupio je ove godine izvođače iz Danske, Belgije, Francuske, Velike Britanije, čije su predstave međusobno dosta različite
Specijalno za „Politiku”
Kopenhagen – Od 6. do 22. avgusta ovde se održava festival Novog cirkusa NY gde se prikazuju predstave evropskih umetnika koji se bave novim cirkusom. Novi cirkus je interdisciplinarna forma savremenih izvođačkih umetnosti, koja se počela ubrzano razvijati >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << od sedamdesetih godina prošlog veka, da bi danas stigla u žižu pažnje interesovanja publike i stručne javnosti, naročito u Francuskoj, Švedskoj, Finskoj, Danskoj, Hrvatskoj. Novi cirkus je izgrađen na osnovi tradicionalnog cirkusa, ali je od njega mnogo složeniji, pri čemu vrlo često gradi subverzivan odnos prema sopstvenoj tradiciji, a donosi sintezu elemenata akrobatike, plesnog i dramskog teatra, teatra senki, marionetskog pozorišta, kao i savremenih vizuelnih umetnosti i digitalnih tehnologija.
Na ovogodišnjem NY festivalu koji organizuje Kopenhaški internacionalni teatar (KIT) prikazana su dela izvođača iz Danske, Belgije, Francuske, Velike Britanije, međusobno dosta različita, u pogledu sadržaja, kao i strukture. Pojedine predstave su bile veoma jednostavne, pitke, ali i plitke, bliže tradicionalnom cirkusu u smislu idejne ograničenosti, dok su druge bile vrlo izazovne u pogledu sadržaja i provokativnog ukrštanja različitih formi. Za predstavu „Fajl-ton” francuske kompanije „Korporacija Subliminati” koja je prikazana u sali pozorišta „Republik”, može se reći da pripada drugoj grupi, pa čak i da prodire na polje postdramskog teatra ostavljajući za sobom cirkusku tradiciju. U toj predstavi je ključan sadržaj, dok su sredstva izražavanja– akrobatika, ples, pesma – zaista samo sredstva ekspresije. To je njena specifičnost imajući u vidu da je u novom cirkusu čest slučaj da sredstva izražavanja zapravo budu i sadržaj, smisao postojanja. Akteri dela „Fajl-ton” su nesrećni individualci, desperadosi na društvenoj margini koji imaju goruću potrebu da iskažu svoje misli i osećanja povodom života u današnjoj Evropi, pitanja emigracije, etničkih i seksualnih problema, kao i usamljenosti, nemogućnosti pronalaženja razumevanja i ljubavi u razorno otuđenom svetu. Predstava je izuzetno poetična, njena elegantna vizuelnost je utemeljena na suptilnim senkama, finoj igri kontrasta između svetla i tame koji stvaraju taj gusti poetični sloj. Tako se omekšavaju preovlađujući tonovi prodornog sarkazma koji akteri burno prosipaju pred nama, utvrđujući tako i pobunu protiv politike u Evropskoj uniji.
Mlada francuska grupa „Mojte” se kopenhaškoj publici predstavila sasvim drugačijom, jednostavnijom, žovijalnijom predstavom „Grčka tragedija” čiji je naslov krajnje ironičan, imajući u vidu da je tragičnost gurnuta u ćošak, savladana esencijalnom radošću igre, mladalačkim entuzijazmom, razoružavajućom naivnošću i iskrenošću izvođača. Predstava je igrana pod dnevnim svetlom, na otvorenom prostoru impresivno uređenog univerzitetskog kampa, lociranog na ostrvu Amager (publika je bila smeštena vrlo neformalno, sedeli smo na livadi, u krugu). Akteri konstantno ispituju granice svoje izdržljivosti, vrlo su prisutne rizične akrobatske tačke poput skokova i padova sa velikih visina. Ove scene publiku ostavljaju bez daha, drže je u neprestanoj neizvesnosti, nikako ne dozvoljavajući njeno opuštanje.
Rizik i neprestana, neposredna tenzija izazvana opasnim akrobacijama određujući su pojmovi tradicionalnog cirkusa, dok u novom cirkusu predstavljaju polje subverzije i samoanalize. U predstavi „Severno lice” francuske kompanije „Un loup pour l’homme”, na festivalu prikazanoj na sceni kopenhaške Više škole za cirkuske umetnosti (AFUK), problemi rizika i bezobzirnog igranja sa očekivanjima publike su konstitutivni. Akteri tu polaze od premisa tradicionalnog cirkusa, izvođenja ekstremnih, riskantnih akrobacija koje izazivaju adrenalinske šokove, ali ih zatim bespoštedno ruše. Jedan od tabua tradicionalnog cirkusa jeste neuspeh, akrobatama nisu dopuštene greške jer one razaraju iluziju, ubijaju smisao predstave. U novom cirkusu se, naprotiv, akteri igraju sa mogućnošću neuspeha, namerno prave greške dubinski drmajući publiku, i implicitno tražeći od nje da razmišlja o odnosu između tradicionalnog i novog, očekivanog i stvarno doživljenog. Na taj način se osvešćuje uloga gledalaca dok se predstava samodefiniše kao čin zajedništva između izvođača i publike, ritualni prostor deljenja uzbuđenja, strahova i radosti.
Ana Tasić
objavljeno: 20.08.2012.
