Izvor: Politika, 19.Maj.2011, 23:42 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Nepodoban sam kao i moji junaci
Ono što mnogi na našim geografskim širinama ne žele da shvate jeste – da su hrvatski i srpski jedan policentrični jezik
O komadu „Enciklopedija izgubljenog vremena” Slobodana Šnajdera pričalo se u regionu i pre nedavne premijere u Varaždinu, zahvaljujući nagradi na konkursu Zetskog doma s Cetinja za ovaj tekst-omaž Kišu, Kafki, i svima onima koji odbijaju da umru, „jer nisu ni živeli” – žrtvama tranzicije. Glavni lik, radnik Železare, Gregor Samsa, ne deli >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << verovanje većine osiromašenih, da je ono „što nisu živeli” (u socijalizmu), bilo bolje. U Beogradu će, sutra u 17 časova, biti javno čitanje ovog komada u Ateljeu 212, na „Mucijevim danima”.
Šnajder je upravo završio i novi roman „Morendo” ljubavni, ali „težak”. „Ne znam gde će i hoće li uopšte izaći”, kaže naš sagovornik.
Dok u javnost izlaze brojne afere, a vrhovni protagonista se odmara u salcburškom zatvoru, kako, kao zakleti levičar, vidite epilog tog tranzicijskog mirakula u stvarnosti?
Levičari se ne zaklinju na krst i ručnu bombu, ali njihov program ostaje promena sveta. „Mirakul”, međutim, završava intervencijom Najvišeg Bića, pa je u tome on sličan grčkoj tragediji. Tako je i u ovom „tranzicijskom mirakulu”: Na kraju se, uz pomoć Boga, pojavljuje spasitelj-tajkun koji će nas sve kupiti i „poslati nam juhu boršč”. Ostaće nam nešto retko u kašičici, gorak ukus u ustima, smeh koji zamire na usnama.
Ako nismo „religiozni”, pitanje nije ništa manje komplikovano, a ono glasi: Ko je naš Fortinbras? (Onaj koji dolazi s bubnjevima.)
Na premijeri je bio „celi Zagreb”. Je li bilo i radnika?
Radnička klasa ne ide u teatar, niti u raj. U mom su komadu radnici ostali bez pola, postali su „dobre curice”; onako kao što pčele radilice, iako nemaju pola, ipak su ženke. Slično je i s mravima.
Silno je liberalni kapitalizam poradio na stvari „ljudskih prava”. Rezultat: mravinjak „radno zavisnog stanovništva”. Vrlo totalitarna tvorevina.
Kao pisac, ja sada delim dileme, ako se malo može uporediti s velikim, koje su nemački intelektualci imali nakon pobede nacizma 1933. Kako parirati sredstvima kojima nacistički „oratori” dovode masu u komatozna stanja? Breht je mnogo radio na „lakšim formama”. Meni se već neko vreme po glavi motaju sinopsisi za nekoliko jako političkih mjuzikala. Bistra, efikasna i vrlo „saradnička” režija Snježane Banović u varaždinskom HNK-u već ide tim smerom.
Umesto radnika, vaš komad je najviše uzbudio kritičara Jutarnjeg lista – već mesec dana polemišete na stranicama Nacionala, Jutarnjeg lista i Zareza? T. Čadež, naime, tvrdi da vaši junaci ne znaju za dijalog, pričaju sami sa sobom (i sa publikom). Što će reći, nisu podobni za ovo, demokratsko vreme… Jeste li krivi?
Naravno da sam kriv, i pametnije je odmah priznati. Nepodoban sam koliko i moji junaci; pričam sam sa sobom celi život, iako pokušavam pričati i s publikom. Rečju Svevišnjega: „Ustrelite pobesnelog psa!” Posebno ako taj pas tu i tamo zalaje, a uz to nikako ne ljubi ne baš mirisne proizvode Korporacije... Toliko sam kriv da na primer ne mogu odgovoriti na stranicama novina gde me tako ružno blate: Uprkos zakonu, objavili bi možda neki fragment mojega odgovora, za mesec dana. Moja iskustva s njihovim glodurima jesu dovoljno poučna.
Jedino u čemu je čovac kojeg spominjete važan: Svekoliko njegovo znanje leži u vrhu cipele – u parafrazi Njegoša, takvomu tragovi nisu baš mirisni. Teško je iscipelario Šerbedžiju, Viteza, Srećka Horvata, nekolicinu glumaca, beogradske „Glembajeve” (njegova ’kritika’ Markovićeve predstave naprosto je skandal pameti), a onda i mene. Mnoštvo njegovih nasrtaja u poslednjih deset godina (!) pokazuje da je razvio neobičnu fiksaciju na moju osobu. Ja to podnosim stoički, sve ide u rok službe. On mi je zanimljiv jedino kao izvršitelj šire narudžbe ’ćutljive većine’.
Ipak, intelektualna čaršija ćuti…
To je mnogo veći problem. Javljaju mi se ljudi koje uopšte ne poznajem, zgroženi. Oni koje poznajem ćute, misle: Pa to je nevažno. I jest nevažno, ali neki od njih ne razumeju da se tu uopšte ne radi o mojoj malenkosti. Pitanje brutalizacije javnog diskursa jako je važno: Važno je, naime, znati kad dolazi onaj krajnji čas: Tada je važno ne propustiti zadnji voz. Notakojebilouvek, iumnogogorimvremenima. Neki se cerekaju u rukav. Sve vrlo poznato.
Šest Vaših drama, kažete, nije nikad igrano u Hrvatskoj? Štaimfali?
Fali im jedna sitnica: Teatar. Imate li kakvu ideju? Navedite mi teatar gde bismo mogli igrati, kako je to rekao Breht (jadni B.B!) „o promenljivosti sveta”?
S velikom anticipacijom brojim sate do sutrašnjeg čitanja „Enciklopedije” u Ateljeu 212. Nadam se da to neće biti izgubljeno vreme.
Zbog čega je mjuzikl „Maršal” u Splitu nedavno skinut s repertoara: da li, zaista, da ne bi poremetio dan žalosti zbog presude hrvatskim generalima u Hagu?
Valja pričekati premijeru koja je sada ipak najavljena za 25. maj. Tito je osoba najvećeg spora, ja to dobro znam iz neveselih iskustava s vlastitom dramom „Kosti u kamenu”.
No već je jasno da splitski HNK pokušava da vodi nekompetentna i jako poslušna osoba.
Mnogima ste se zamerili oštrim kolumnama u „Novom listu”. Jedna opaska o Stepincukoštala Vas je već obećanog mesta intendanta Riječkog kazališta. Koga ste tada uspeli da naljutite?
Koga sve nisam? To je, recimo, jedan od mojih većih „uspeha”. Formulacija iz kolumne koja je postala predmet javne propovedi glasi: „Stepinac je imao teškoća usaglasiti načela svoje vere sa stvarnošću” (endehazijskom). Neki katolički intelektualci, ali kad sam ja već bio „smaknut”, ovo su ipak shvatili. Istorija fotografije beleži sledeće: Na jednom snimku na istom drvetu vise dva kauboja. Na nogama jednoga piše: „Obešenkonjokradica”.Na nogama drugoga „priheftan” je natpis: „Obešen greškom”. Nevaljasemotatiispodstabala.
Nedavno ste u Turskoj i Anatoliji imali zanimljive susrete i čitanja, na „službenom jeziku turskog carstva”. Kako je to izgledalo?
To je bilo fantastično iskustvo za koje moj prijatelj, sarajevski pesnik Mile Stojić, i ja zahvaljujemo Gete institutu iz Istanbula. Čitali smo, nakon Istanbula, u gradovima s pretežnom kurdskom većinom.
Ta fantastična zemlja Turska ima tešku mrlju na svojoj istoriji koja se nekako razmazuje do danas: Kurdi.
Mene problem Kurda zanima već duže vreme. U Anatoliji svako sam svoje čitanje počeo malim ulomkom na hrvatskom s ovom opaskom: „U vreme kad je osmanlijska moć bila na vrhuncu, srpski je jezik bio jedan od službenih jezika Visoke porte. Osmanlijski Turci vodili su pametniju jezičku politiku od današnje Turske”.Naravno, svi su u dvorani shvatili.
Ono što mnogi na našim geografskim širinama ne žele da shvate jeste – da su hrvatski i srpski jedan policentrični jezik. Čitajte Snježanu Kordić!
Vesna Roganović
objavljeno: 20.05.2011.
