Izvor: Politika, 31.Maj.2008, 23:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Neovdašnji – pisci i susreti
Priča o „putniku bez milosti”, poznatom piscu Momi Dimiću
Ovo je jedna od mojih retkih „žanrovski čistih” knjiga. Čitava je posvećena stranim piscima, uglavnom našim savremenicima (izuzetak su Tolstoj i Pasternak) s kojima sam se susretao putujući po svetu, na Beogradskom susretu pisaca, neke od njih i dovodio u Srbiju. Kažem da su ovi portreti žanrovski čisti ali, ipak, oni su mešavina žurnalistike, putopisa, eseja, književne istoriografije, pa čak >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << i neka vrsta memoara. Uostalom, svakom piscu sam pristupao drugačije, nastojeći da što dublje zađem u odaje i tajne njihovog stvaranja, dimenzije i boje njihovih talenata...
Ovim rečima naš poznati pisac Moma Dimić opisuje kako je nastala njegova najnovija knjiga„Neovdašnji – pisci i susreti”, koju je, pred sam kraj prošle godine, objavilo Udruženje književnika Srbije. Moma Dimić podseća da su listovi kao što je „Politika”, kasnije „Borba”, „Književna reč” ili „Književne novine” poprilično „kumovali” nastanku ovih portreta, i kaže:
– Najstariji od ovih tekstova nastao je daleke 1973. Bila je to već deseta godišnjica mojih putovanja po svetu. Putovao sam uvek o svom trošku, gde sam i kad god sam hteo, jer sam uvek bio u statusu „slobodnog pisca”, bez šefa nad glavom. Upravo sam se zatekao u Letoniji, tadašnjoj republici Sovjetskog Saveza, u gradu Rigi. Samoinicijativno sam svratio u njihovo Udruženje pisaca i tamo upoznao sekretara Udruženja Gunara Cirulisa, modernog klasika letonske proze plavookog Egona Livsa, ali i jednog disidenta, koji se upravo bio vratio iz gulaga, gde je odležao pet-šest godina – Knuta Skujeniksa. Taj riđi pesnik asketskog izgleda u logoru je naučio nekoliko stranih jezika, među kojima i srpski, preveo je na letonski poeziju Desanke Maksimović i Vesne Parun, kao i jednu pripovetku Ive Andrića (bio je to prvi Andrićev prevod sa srpskog na letonski, koji sam kasnije predao našem nobelovcu). Družio sam se i narednih dana s tim zanimljivim piscima, krug se proširivao, vodili su me i u svoje dače, na ribarenje po Riškom zalivu...
Na pitanje kako je došlo do objavljivanja prvog teksta, Moma Dimić se seća:
– Opširniji tekst o zbivanjima i knjigama letonskih pisaca sročio sam još tokom tog putovanja i poslao ga uredniku „Politike” Vanji Kraljeviću koji ga je odmah objavio u subotnjem Kulturnom dodatku. Bio mi je to, ujedno, i nauk da slične retke prilike više ne propuštam tako olako, bez tih autentičnih zabeleški. Jer, ma koliko da je prošlo decenija od tog mog zaluta u Letoniji, na stranicama naše štampe nisam imao više prilike da pročitam ne samo o letonskim nego i mnogim drugim baš ni retka.
Dimić pripoveda da je, kao „putnik bez milosti” pohodio, u više navrata, Švedsku s tamošnjim čudesnim, dotle nama nepoznatim „rudnikom” predusretljivih, izvanrednih pisaca od kojih je jedanaestoro zaslužilo portrete u knjizi „Neovdašnji”. Zatim, da je na ostrvu Majorka dvaputa bio gost velikog engleskog pesnika Roberta Grejvsa, a da se onda mapa putovanja širila na SAD, ubrzo i na Kinu, Australiju, zemlje Latinske Amerike, Izrael, Irak, Siriju... „Svuda je na tim putovanjima bilo uzbudljivih susreta sa značajnim piscima i ova knjiga nastoji da ’opipa njihov puls’”, priča nam.
Čime se još bave „Neovdašnji”", pitamo.
– Ponajmanje političkim aspektima stvaranja i delovanja portretisanih pisaca. Mada, moram da napomenem da i među njima ima onih koji su nama Srbima naklonjeniji. Recimo, Emil Sioran, Peter Handke, Tomas Transtremer, Ferenc Juhas, Vladimir Vojnovič, Eduard Limonov, Antonio Porpeta, Patrik Beson... Ali, ima i onih koji nam nisu bili naklonjeni u prelomnim momentima iako su ovde bivali obilno gošćeni i štampani, na primer Brodski ili Ginter Gras. Svejedno, i oni imaju svoje mesto u ovoj knjizi, kao izraz i slika jednog vremena. Nobelovcu Brodskom smo mi iz Udruženja književnika Srbije 1988. godine priredili najveće, ikad, kod nas održano pesničko veče u Jugoslovenskom dramskom pozorištu, koje je trajalo više od tri časa pred hiljadu ljudi ljubitelja poezije, ali ipak i tada sam znao da u sali sedi jedan veći pesnik od njega – bila je to, dakako, naša Desanka Maksimović.
Pišući ove portrete svetskih pisaca, Moma Dimić je, kaže, imao na umu uzorne eseje „Iz stranih književnosti” naše Isidore Sekulić, koji zapremaju čak dva toma u njenim Sabranim delima, a zatim i tekstove Dušana Matića, Miodraga Pavlovića, Danila Kiša, Milovana Danojlića ili Svetozara Koljevića – pisane s velikim poznavanjem onoga što Njegoš zove „svijetska mješavina”, a ujedno s velikom strašću i bez truna inferiornosti pred bilo kojom svetskom, odnosno „neovdašnjom” duhovnom pojavom.
Anđelka Cvijić
[objavljeno: 01/06/2008.]
