Izvor: Blic, 04.Nov.2005, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Nemušti javni govor
Nemušti javni govor
Kada javni govor postane potpuno nerazumljiv, znači da je društvo u stadijumu potpune dekadencije. Obično se tada dešavaju prevrati. Kada se, pak, kao što je naš slučaj u poslednje vreme, govor javnih službenika kreće između gluposti i prostakluka, onda je sve moguće. I prevrat, i sunovrat.
Neki se javni službenik, recimo, usudio da vrši poređenje prideva nastalog od imenice 'sabor'. Otišao je na Svetu Goru i proglasio Hilandar 'najsabornijim >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << manastirom'. Pokušao sam da pojmim šta bi javni službenik možda mogao da misli pod tim superlativom, ali nisam uspeo. Kao: Fenek je, recimo, 'saboran', Ostrog je 'saborniji', ama je Hilandar 'najsaborniji'. Ne razumem se u crkveni jezik, ali sumnjam da je baš toliko otuđen od narodnog jezika da bi postao posve nerazumljiv.
Nekog je drugog javnog poslenika, spisateljske struke, napala drugačija pošast: metafora kao bolest. Tumačeći prosvetiteljski poduhvat jednog sveca, stao je govoriti o prozorima koje je taj prvi svetitelj ovih prostora otvorio na telu, valjda narodnom, da izađe unutarnji mrak. U nekom sam času pomislio kako je reč o bizarnom PR-govoru za novu verziju najslavnijeg produkta Bila Gejtsa. Još se tu našao i ključ za prozor, retka, ali, doduše, ne i nemoguća alatka. U srednjoj se školi dobrim ukusom u upotrebi stilskih sredstava smatra da, primerice, metafore, metonimije i poređenja imaju biti utemeljeni u izvesnoj verodostojnosti, da se daju zamisliti. Za 'prozore na telu', priznajem, nemam dovoljno mašte.
Još bi ovde valjalo dometnuti i one analno-fekalne metafore kojima se postojano služi čitava jedna grupa javnih poslenika. No, od njih je to i za očekivati, a nekako je i bolje da se služe prostaklucima u, recimo, narodnim skupštinama i drugim sabornim (sabornijim, najsabornijim?) mestima, nego da potežu pištolje kao što su to u istim prostorima činili ranije.
Javni je govor zahtevna stvar. Nedostatak jasne, precizne i odgovorne misli često se iskazuje nemuštim jezikom, glupošću ili prostaklukom. Uličnim žargonom se to zove - 'odron uma'. Uspela metafora.
U jezgru uragana
'Hotel Ruanda' reditelja i pisca scenarija Džordža Terija
Film sa nekoliko nominacija za najviše nagrade Oskar i Zlatni globus, 'Hotel Ruanda' (irsko-italijansko-južnoafrička proizvodnja 2004. trajanje: 119 min.) je zasnovan na istinitoj priči koja se dogodila tokom užasavajućih etničkih i građanskih ratova sredinom prošle decenije. Poznati irski reditelj Džordž Teri je po sopstvenom scenariju (u saradnji sa Kirom Pirsonom) pronašao dragocen ugao, smestivši dramaturšku okosnicu filma u luksuzan hotel sa četiri zvezdice, u blizini glavnog grada Tigali.
Godina je l994. i ratni vihor dolazi do samog ulaza u hotel, u koji počinju da pretrčavaju užasnuti građani poreklom iz plemena Tutsi, ovoga puta na glavnom udaru. Zapadni novinari napuštaju zemlju, a unaokolo se muvaju mirovne snage UN sa preporukom da ne otvaraju vatru. Zvuči vrlo poznato, upravo u to vreme se na prostorima bivše Jugoslavije događalo nešto slično.
Uz nekoliko dokumentarističkih naznaka koje dotiču vreme i prirodu zbivanja, reditelj Teri fokusira priču na Pola (Don Čidl), hotelskog menadžera oženjenog ženom iz Tutsija, koji pritisnut vojskom željnom krvave osvete, ulazi u veštu igru podmićivanja, ulagivanja, odugovlačenja... Belgijski vlasnici hotela smatraju da je sve izgubljeno, pukovnik mirovnih snaga Oliver (izvanredni Nik Nolti) ima vezane ruke, ali jedini pronalazi moralne snage da, mimo ovlašćenja, sa Polom izvuče iz hotela oko l.200 izbegličkih duša. Inteligentno urađen, potresan u celini a povremeno gorko duhovit, ovaj film nudi primer kako se i u najsurovijim istorijskim okolnostima pronalazi snaga pojedinačnog primera, velike ubedljivosti i iznuđenog moralnog podviga.
