Izvor: Blic, 08.Jun.2006, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Nemir
Nemir
Relevantni mejnstrim albumi, neopterećeni vulgarnim oportunizmom i uvek neprijatnim nastojanjima da se izmaltretirani auditorijum prevari 'još samo jednom', na srpskoj rokenrol sceni oduvek su predstavljali neku vrstu retkosti – paradoks koji preti da ukine sopstveni smisao. Jer čemu služi mejnstrim? S jedne strane da bude popularan u najširim mogućim razmerama, a sa druge kao poligon za oštrenje ideoloških i kreativnih reakcija onog dela scene koji nazivamo nezavisnim >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << ili alternativnim. Popularnost je čudna kategorija, ali ne možete biti alternativa nečemu toliko amorfnom da ne sadrži ni mrvicu izazova. Nečemu, međutim, kao što je Čuturin povratnički album 'Nemir' - možete. Reč je o Nikoli Čuturilu, dakle Čuturi mlađem koji, sudeći po većini numera sa ovog albuma, nije uzalud proveo godine u Londonu: 'Nemir' je kolekcija pesama koja nije nastala bez razloga i motiva i koja predstavlja autentičnu projekciju njegovih – ne tuđih, ne opštih, ne artificijelnih – razmišljanja i interesovanja.
U maniru iskusnog i nesporno veoma talentovanog songrajtera, bez ambicioznog iživljavanja, pri punoj svesti i čiste savesti, on je, u svedenoj, ali uvek atraktivnoj formaciji kompetentnog trija, ponudio ono što oseća, može, želi i, ako hoćete, čuje iznutra. Sliku onoga što zaista jeste, a ne onoga što, ne znajući šta je, zamišlja da bi mogao, ili bi trebalo da bude. To je jedna od osnovnih razlika između pravih muzičara – o kojima možemo imati različito mišljenje, ali se respekt podrazumeva – i grotesknih pretendenata. Čutura je i u diskutabilnijim periodima svoje bogate karijere nego što je 'Nemir' predstavljao sjajan primer ovog prvog.
Bekstvo u krugu
Milena Marković 'Brod za lutke', režija Slobodan Unkovski, produkcija JDP
Premijera predstave 'Brod za lutke' Milene Marković, očekivala se sa velikim nestrpljenjem. Razlozi za to su bili višestruki. Najpre, činjenica da na sceni oživljava nova domaća drama uvek je radosna vest i, drugo, ovu zaista respektabilnu ekipu glumaca (i po broju) vodio je Slobodan Unkovski, reditelj niza naših značajnih, možda i najvažnijih predstava kraja dvadesetog veka.
Kada je najpre reč o komad Milene Marković, to je priča neobične strukture ispovednog karaktera, možda i drama osećanja i sećanja, sa nizom izleta u svakodnevicu u kojoj ne postoji granica između realnosti i njene refleksije. Osnovno utemeljenje ova priča, naime, 'vuče' iz psihoanalize i onoga što odatle može proizići. Slikovito govoreći reč je o priči sa kauča o traumatičnom životu jedne žene od života pa do smrti, pri čemu je društveni okvir i tema kojom se bavi (nasilje svuda na svakom mestu i mediju) slobodno uzeto.
Reditelj predstave Slobodan Unkovski ovaj 'brod' i njegove lutke, junake niza bajki i njihove modele primerene savremenim izvitoperenostima i iskrivljenoj modernosti, prevodi u prostor (scenografija Meta Hočevar) straha i opasnosti svake vrste u kojima brojni i izvrsni glumci pletu niti trajnog nesporazuma.
Predstava 'Brod za lutke' je slika savremenosti uopšte, osnovnih karakteristika modernog doba i nemogućnosti izlaska iz začaranog kruga istovetnosti. Pozivanje na bajke može, međutim, biti rešenje, ali i izlaz, skoro neka vrsta bekstva.
U igri brojnog ansambla predstave, dominira njihova vera da učestvuju u nečemu velikom čije obrise nije lako oučiti. Možda je to bio razlog što su najubedljivija rešenja pronašli glumci preciznije zaokruženih uloga Jasmina Avramović, Bogdan Diklić, Tamara Vučković, Vojin Ćetković, Tanja Pijevac i Ljubomir Bandović.
