Izvor: Glas javnosti, 14.Okt.2008, 07:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Nemamo vremena za nostalgiju
U Udruženju književnika Srbije nedavno je predstavljena knjiga ruskog pisca mr Sergeja Šćeglova, koja govori o životu naše velike pesnikinje Desanke Maksimović. Pored toga što je reč o prvoj knjizi na ruskom jeziku koja donosi pravu, celovitu biografiju srpske poetese, u ovom delu sadržani su i do sada neobjavljeni stihovi, kao i novi prevodi njenih pesama do sada neobjavljivanih na ruskom.
- U Rusiji ima mnogo ljudi koji dosta znaju o Desanki Maksimović. Imamo puno prevoda >> Pročitaj celu vest na sajtu Glas javnosti << njene poezije, ali do sada nismo imali na ruskom jeziku knjigu o Desanki, o njenom životu, njenoj porodici, o Sergeju Slastikovu, njenom suprugu, inače ruskom emigrantu - kaže Šćeglov za Glas javnosti. - Do sada su čitaoci u Rusiji o Desankinoj biografiji saznavali samo delimično, najpre iz čitanki, a potom i kratkih biografija iz nekih antologija. Tokom svih ovih godina čekalo se kod nas na jednu ovakvu knjigu. Čitava jedna epoha je prošla, jer u periodu socijalizma nije bilo moguće objaviti jednu ovakvu knjigu budući da je Sergej Slastikov, Desankin suprug, bio ruski emigrant. Hvala Bogu, došlo je vreme da ispravimo greške naših prethodnika.
Vaša knjiga sadrži i neke pesme koje do sada nisu objavljene ni na srpskom. Kako ste došli do njih?
- Imao sam sreću da sam 1998. godine, kada sam došao u Srbiju povodom stogodišnjice njenog rođenja, upoznao porodicu velike pesnikinje, njene sestriće, Radmilu Petrović i Branislava Milakara. Oni su mi poklonili baš za ruski prevod originalne pesme koje do sada nisu nigde bile objavljivanje. To su pesme“Letopis“, „Hor neprijatelja“, „Dedi se pričinjava unukov glas“ i „Zemlja pesmarica“. To su pesme koje je ona napisala 1948. godine, za vreme Informbiroa.
Olja Ivanjicki, naša istaknuta slikarka, u znak zahvalnosti poklonila vam je portret Desanke Maksimović. Reagovali ste vrlo emotivno...
DUHOVNO JEDINSTVO
Sergej Šćeglov je rođen i živi u Sibiru, u Krasnojarskoj oblasti. Predstavlja Centar za kulturu kao i izdavačku kuću „Krasnojarsko vaskrsenje“. Nekoliko ostvarenih i pregršt započetih projekata na planu kulturne saradnje između Rusije i Srbije dokaz su za ovog mladog čoveka, koji u svojoj rečenici izgovorenoj na tečnom srpskom jeziku, da šest hiljada kilometara razdaljine od Sibira do Srbije nisu prepreka za duhovno jedinstvo i povezivanje dva naroda.
- Poneću ovu sliku, koja ima dimenzije metar sa sedamdeset santimetara, šest hiljada kilometara daleko, ali što je najvažnije, nosiću je u svom srcu. To je za mene bilo tako neočekivano. Kada sam Olji rekao da mi je neprijatno da tek tako dobijem taj vredan poklon, ona mi je odgovorila da je to dug za moj prevod i knjigu koju sam napisao o znamenitoj srpskoj poetesi kao i znak našeg prijateljstva, jer Olja ima rusko poreklo.
Bili ste jedan od učesnika Međunarodnog susreta pisaca u Beogradu. Kakvi su vam utisci?
- Zadivljen sam vašom manifestacijom Međunarodni susret pisaca. Vaša zemlja nije toliko bogata, a uspeva da održi toliko dugu tradiciju i da okupi pisce i celog sveta. Mi imamo slične skupove, ali oni traju po nekoliko godina. Zato je ovakva tradicija zaista za divljenje.
Zajedno sa svojim kolegom Aleksejem Čurilovim pre dve godine proputovali ste Srbiju i Crnu Goru, da biste predstavili vaše utiske kako rečju, tako i kroz impresivne fotografije u knjizi“Vreme je za skupljanje kamenja“. Kako je izgledalo to putovanje?
- Prošli smo kroz Srbiju i Crnu Goru u okviru projekta“Srbija i Crna Gora - pogled iz Sibira“, koji je podržao naš gubernator Aleksandar Toponjin. To naše iskustvo saželi smo u knjizi „Vreme je za skupljanje kamenja“, koja, osim teksta, sadrži i niz impresivnih fotografija koje smo načinili obilazeći Srbiju i Crnu Goru. Obišli smo mnogo manastira u Srbiji i Crnoj Gori.
Kako vidite buduću kulturnu saradnju između naša dva naroda?
- Dugo smo gradili svetlu budućnost, a nismo je dotakli. Naš stav je da tu takvu svetlu budućnost želimo da vidimo malo bolje, da je približimo, da ona bude ovde i sada. U odnosu na ono vreme od pre osam godina kada sam ovde bio poslednji put, mislim da su ljudi i u Rusiji i u Srbiji danas mnogo više okrenuti budućnosti, nema one nostalgije za starim vremenima za kojima još pomalo čeznu, mislim, samo neki penzioneri. Mislim da mi nemamo vremena za nekakvu nostalgiju, da i mi kao Desanka u svojoj pesmi „otkucavamo poruke kao telegrame“.
Kako vidite to naše zajedničko „skupljanje kamenja“?
- Čini mi se da je naša saradnja uvek bila mnogo značajnija i kvalitetnija u kulturnim nego u ekonomskim odnosima. Ipak, mislim da ekonomija može i te kako da pomogne kulturnu saradnju između Rusije i Srbije. Takva saradnja je rezultirala našim projektom „Srbija i Crna Gora - pogled iz Sibira“. Mislim da moramo da proširimo kulturnu saradnju između naših zemalja. Za to postoji mnogo načina.
Da li ste bili na Kosovu i Metohiji?
- Nismo. Planiramo da dođemo na Kosovo kada ga budemo vratili. Kosovo je Srbija i uvek sam to mislio i uvek ću to misliti i govoriti.
