Izvor: Politika, 19.Jul.2009, 23:15 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Nemam potrebu da se ispovedam
Trudim se da u svojoj prozi eliminišem politiku u onom jednostavnom, svakodnevnom smislu jer smatram da bi, u suprotnom, to bila zloupotreba književnosti, kaže ugledni pisac
Da, pišem svoje kolumne na engleskom.Da, razmišljam na engleskom, ali takođe razmišljam i na bosanskom; često uopšte ne razmišljam (...)
Ne, nisam Jevrejin, a nije ni Meri.Niti sam Musliman, Srbin ili Hrvat.
Ja sam komplikovan.
Ove rečenice nedavno je na promociji >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << u Beogradu izgovorio Aleksandar Hemon čitajući odlomke iz svog novog romana „Projekat Lazarus”. Reči su to njegovog glavnog junaka Vladimira Brika, pisca iz Sarajeva, koji se ratnih devedesetih zatekao u Čikagu i tamo i ostao. Brik slučajno nailazi na priču o Lazaru Averbuhu, jevrejskom emigrantu u Čikagu, koga je na početku HH veka, u jeku antianarhističke histerije u Americi, upucao šef čikaške policije. Naime, Averbuh je, po tada važećim (pr)opisima, imao fizičke crte lica jednog prosečnog anarhiste. Stotinak godina kasnije, Brik odlazi u Istočnu Evropu kako bi spoznao život nesrećnog Jevrejina pre emigracije u SAD.
Slično svom junaku, i Aleksandar Hemon se 1992. godine, neposredno pre početka opsade rodnog mu Sarajeva, našao u Čikagu i sticajem ratnih okolnosti tamo nastavio svoj život. Počinje da usavršava svoj engleski i kroz tri godine piše prvu priču na tom jeziku. „Pitanja za Bruna”, svoju prvu zbirku priča na engleskom, objavljuje u SAD 2001. godine, a prvi roman „Ničiji čovek” 2004. Iste godine dobija prestižnu stipendiju „Mekartur Feloušip” koja mu omogućava da se sa svojim prijateljem, fotografom Veliborom Božovićem, uputi ka Istočnoj Evropi istražujući istinitu priču o Lazaru Averbuhu. Fotografije sa puta ilustruju roman „Projekat Lazarus” koji je prošle godine ušao u uži izbor za Nacionalnu književnu nagradu i Nagradu književnih kritičara u Americi. Knjigu je nedavno u Srbiji, Bosni i Hercegovini, Crnoj Gori i Hrvatskoj, objavila izdavačka kuća „VBZ”. I pored nespornih sličnosti u životima autora i njegovog proznog junaka, Aleksandar Hemon tvrdi da u „Projektu Lazarusu” nema ničeg autobiografskog.
Kako to?
Znam, naravno, zašto ljudi tako misle, ali nemam nameru da pričam o sebi pod krinkom drugih likova. Ja nemam nikakvih ispovednih potreba. Pisanje, naravno, počne iz nekog ličnog prostora, ali onda ti likovi počinju da žive neki svoj život. Kada čitam svoju knjigu, ja ne vidim sebe. Vidim te ljude. Ako se to ne desi, znači da nisam uradio dobar posao. Moj život, sam po sebi, nije dovoljno zanimljiv za autobiografiju.
Zanimljiv „detalj” svakako jeste to što pišete na nematernjem jeziku.
Engleski je divan, ogroman i stimulativan. Često, čak, i izmišljam reči na engleskom jeziku. Doduše, to je svojstveno ljudima iz Sarajeva. Sarajlije stalno smišljaju nove izraze, tako da ja, svaki put kada posetim Sarajevo, obogatim svoj rečnik.
Nakon dolaska u Ameriku engleski ste usavršili čitajući mnogo knjiga. Na taj način ste, kažete, pokušavali da nađete i odgovore za sve ono što se tada dešavalo u Sarajevu. Koja je uloga Vaše književnosti?
Knjiga otvori prostor u jeziku i kulturi u koji mogu da stupe čitaoci i da tu razmenjuju iskustva i misli. Kod čitanja knjiga čudno je i divno što postoji prisustvo nekog drugog koji nije fizički tu. Čovek je sam, sa svojim i tuđim mislima. Čitalac koji čita moju knjigu i ja, kao pisac, komuniciramo u tom nekom misaonom i imaginativnom prostoru. Knjiga nikad ne može da bude manje od dijaloga, čak i ako se čita fašistička literatura. To je, na izvestan način, demokratski proces.
Mislite li da politika i književnost treba da se mešaju?
Svaka književnost je donekle politička. Međutim, trudim se da u svojoj prozi eliminišem politiku u onom jednostavnom, svakodnevnom smislu jer smatram da bi, u suprotnom, to bila zloupotreba književnosti. Razdvajam ulogu građanina i ulogu pisca. Dakle, ja sam kao građanin politički aktivan. Stalo mi je do politike i dajem izjave u vezi sa tim jer mislim da svaki građanin ima pravo da učestvuje u demokratskom procesu i dužnost da se bori protiv nedemokratskih. Zato ja artikulišem svoje pozicije kao građanin ili kao kolumnista.
Često kritikujete svoje bivše profesore koji su se devedesetih počeli baviti politikom.
Uplitanje u politiku je oprostivo, ali ne i ratni zločini koji su činjeni. Mislim da je važno da se razbistri ko je, šta i kako radio kako bi se eliminisale neke mutne, kolektivne krivice. Ja ne verujem u kolektivnu krivicu, ali mislim da postoji kolektivna odgovornost. Isto tako, postoji i lična, etička odgovornost svakog od nas, u odnosu na ono što smo uradili u određenim situacijama. Ja sam, hteo to ili ne, osam godina bio odgovoran za ono što je Bušova administracija radila, te je tako bila moja dužnost da se tome odupirem. Da se nisam odupirao, bio bih odgovoran za to neodupiranje. I to je, što se mene tiče, temeljna stvar demokratije; čak i one polulažne ili lažne demokratije koja vlada na ovim prostorima. Nisu svi jednako krivi, ni kao ljudi, ni kao kolektivni entiteti. I zato to sve treba da se razbistri da bi se moglo živeti i delovati.
Da li ste jugonostalgičar?
Ne. Ja to doživljavam kao kad umre neko ko nije bio bliski član porodice, neko ko je umro od nemara. Bilo je načina da se to sačuva, ako je trebalo sačuvati. Isto tako je bilo načina da se to rasparča bez nasilja i rata. Jedina stvar za kojom žalim su košarkaške i fudbalske reprezentacije zbog toga što bi sada bile velesile. Ali, i to sam preboleo.
Senka Korać
[objavljeno: 20/07/2009]
.jpg)
