Izvor: Politika, 30.Jan.2011, 23:18 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Nema umetnosti koja ne stari
Romani, knjige priča, eseji, poezija, sve to je podložno starenju i zaboravu
Draganu Jovanoviću Danilovu (1960), pesniku, proznom piscu i esejisti, objavljena je krajem prošle godine zbirka pesama „Moja tačna priviđenja” (Arhipelag, Beograd). Danilov je, između ostalih, autor zbirki „Kuća Bahove muzike”, „Živi pergament”, „Alkoholi sa juga”, „Gnezdo nad ponorom”, „Memoari peska”, romana: „Almanah peščanih dina”, „Ikonostas na kraju sveta” >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << i „Otac ledenih brda”, knjige autopoetičkih eseja „Srce okeana”, monografije o slikaru Vasiliju Dolovačkom. Dobitnik je naših najuglednijih književnih nagrada, prevođen je na mnoge evropske i svetske jezike. Živi u Požegi i Beogradu.
Za moto knjige „Moja tačna priviđenja” uzeli ste Geteovu misao: „Nisu to pesme. Čovek misli da stoji pred golemim, rasklopljenim knjigama sudbine”... Dešifrujte nam ovu poruku?
Geteova misao koja je poslužila za moto moje zbirke upućuje na to da je pesma živo telo u kome reči proveravaju naš identitet. Za mene je pisanje poezije erotski čin, tu ima izlaganja, kretanja života, intimnosti. Pre svake pesme postoji uznemirenost koja traje i koju ja pokušavam da nadzirem kasnije, u toku pisanja. Najlepši je osećaj kada gotovo fizički osetim kako oblikujem pesmu.
Pesnik sve zna, jer „kao gavran, rađa se star”. Šta to pesnici više znaju (i osećaju) od običnih ljudi?
Pomenuli ste gavrana, za mene veoma važan simbol koji nas upućuje da se suočimo sa ponornom stranom našeg bića. Kao i svi simbolisti, gradio sam tajanstvene mostove prema simbolu. Recimo, krtica je u mojoj pesmi biće koje overava propusnicu za boravak pod zemljom. Mislim da pesnici, oni najveći, poseduju ono što bih nazvao unutrašnje iskustvo. Pesnik zna da su na ovom svetu pouzdane samo opsene i priviđenja. Priviđenja i senke su jedini opipljivi dokaz da smo postojali na svetu. Otuda moja zbirka nosi naziv „Moja tačna priviđenja”. Taj naziv je oksimoronski. A oksimoron uvek ruši neki poredak, dubi u jeziku prostor za ono neizrecivo.
Svaka vaša pesma je i priča. Dugačke stihove lomite, zbog ritma, i tako priča postaje pesma?
Da, to ste odlično primetili. Mene su oduvek zanimale one neispričane priče. To su tajne storije koje ljudi nikome ne žele da povere, jer najčešće predstavljaju oštre hridi o koje su se razbili. Nastojim da otkrijem put do takvih poetskih priča, a one se najčešće kriju u snovima i tamnim ogledalima nesvesnog. U pisanju takvih pesama najvažnije je ostvariti napetost između poetskog pripovedanja i prikrivanja, između izgovorenog i neizgovorenog. U nekoliko mojih poslednjih knjiga „Memoari peska”, ili „Homer predgrađa”, morao sam da postavim okvire mojoj verbalnoj nabujalosti, a da pesme, opet, ne budu uglačane i estetski ispolirane.
„Sonet o Kelnu”, ima formu soneta, ali nema rime?
Ta pesma je nastala posle mog boravka u Kelnu, koji je za mene postao grad za samospoznaju. Taj grad u koji povremeno odlazim je životna snaga koja napaja. Pošto više ne pišem rimovanu poeziju, ono što sam osetio u Kelnu pronašlo je svoju tačnost u nerimovanom sonetu.
U knjizi su, uglavnom, misaone pesme, ali ima i nekoliko antologijskih ljubavnih. Izdvajamo stihove: „Tvoj topli dlan, kao neka mala država”, ili: „Držim te za ruku i dajemo struju čitavom ovom kraju”. Nije u Srbiji sve propalo – dok je ovakvih stihova?
Odgovoriću na vaše pitanje, iako smatram da ljubavnim pesmama nisu potrebni komentari. Takvim mojim pesmama želim da ponovo skrenem pažnju na neke male utopije – dodir, toplinu, prizor. Mislim da sam u nekim mojim kako ih nazivate ljubavnim pesmama uspeo da izrazim onaj unutrašnji osvit, duševno proleće, mlaz vedrine i ozarenja koji u onom „trenutku srca koji nema cenu”, preplave telo i dušu. Za mene lepota ne postoji izvan ženskog tela. Moje pesme su apologija ženskom telu. Ali te pesme su zapravo erotske elegije. U svemu što je erotično vidim neku vrstu elegije.
U jednoj pesmi kažete: „Spaljujem sve rukopise osim ovog”. Da li je ovo testamentarna knjiga, da li se odričete svih prethodnih?
Mislim da pesma „Spaljivanje rukopisa” ima vrednost prekretnice u mom radu. Ta pesma je kao neki krvavi biftek. Ona govori o tome kako najpre nešto moramo srušiti (srušiti fizički i na planu ideja) da bi na tim ruševinama gradili i išli dalje. Posle fizike rušenja dolazi metafizika gradnje. Dakle, ne odričem se mojih prethodnih knjiga, niti je ovo moja testamentarna knjiga, mada je, kada se bolje razmisli, svaka knjiga testamentarna. Samo želim da kažem kako poezija mora imati jednu gotovo muzičku energetiku da bi trajala što duže i da bi što sporije starila. Jer, ništa nije večno. Nema umetnosti koja ne stari. Romani, knjige priča, eseji, poezija, sve to je podložno starenju i zaboravu. Retke su knjige i pesme koje imaju tu dozu energije i tajanstvenosti koja im omogućava da zdravo stare, te da se tako eksponiraju u vremenu kao nešto živo.
Da ste studirali filozofiju vidi se po miljkovićevskom stihu: „Kako tišinu osposobiti za govor”, i mnogim drugim, naravno. Miljković je rekao: „Ko ne ume da sluša pesmu – slušaće oluju”. Da li nas posle tišine čeka oluja?
Oluja je u svakoj pesmi koja je snažna, ekspresivna, živa. Jedna pojedinačna pesma je moćna zato što se nalazi izvan kontrole civilizacije, društva, kulture. Mi danas živimo sablasnu agoniju jednog dotrajalog i iscrpljenog sveta. Poezija ne treba da u čitaocu izaziva spokoj, već neku vrstu pometenosti, panike i opasnosti. Želim da moja pesma pokrene čoveka iz neljudskih predela otuđenja, da podigne njegov duh, da u njoj uživa, ali i da se nad njom nadnese kao nad kakvim tamnim ogledalom.
Možda je prilika da se setimo Čedomira Mirkovića. On vam je, svojevremeno, u „Prosveti”, širom otvorio vrata, prepoznao je dolazak velikog pesnika?
Vidite, ja nikada ne zaboravljam svoje dobrotvore. Za Čedomira Mirkovića i danas imam samo jednu reč – Gospodin.
-------------------------------------------------
Ljubav prema slikarstvu
Bavite se i likovnom kritikom. Otkuda ljubav prema slikarstvu?
Za mene pisanje o umetnosti je oblik seizmografije, pažljivo proučavanje kako površinskih, tako i dubinskih potresa u njoj. Sebe vidim kao pratioca umetnosti iz drugog plana U prvom planu su, dabome, sami umetnici bliski mom intimnom biću, a sa opusima zrelim za jednu temeljnu, esejističku elaboraciju. Pišem o svim domenima likovne umetnosti, a naročito me privlače umetnici koji obnavljaju klasičnu sliku, kao autonoman estetski predmet. Dakle, oni umetnici koji obnavljaju tajanstvenu moć figurativne slike, čuvajući svetlost spiritualnog. Pisati o takvim umetnicima razložno, argumentovano i sa predskazivačkom intuicijom, za mene znači učestvovati u izazovnom ritualu tumačenja.
Zoran Radisavljević
objavljeno: 31.01.2011
