Izvor: Politika, 23.Jan.2013, 23:02 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Nema umetnosti bez mecena
Naši programi su jedinstven spoj umetničkih praksi i istraživačkih teorijskih pristupa, rezultati pokazuju da smo u tome uspešni
Profesor dr Ljiljana Mrkić-Popović jedina je žena aktuelni rektor među osam državnih univerziteta i to dva puta zaredom jednoglasno izabrana na tu funkciju. Kako nam je rekla tokom razgovora za „Politiku” tajne njenog uspeha nema, reč je jednostavno o nesebičnom zalaganju koje se prepoznaje i vrednuje.
U višedecenijskoj karijeri >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << kao redovni profesor bavila se dikcijom, retorikom i scenskim govorom i još to čini. Iza nje je 385 predstava, TV drama i filmova koje je lektorski obradila i govorno postavila, a pored brojnih drugih priznanja dobitnik je Vukove nagrade 2010. za izuzetan doprinos razvoju kulture u Srbiji.
Iako se i ona, kao i svi koji su na međi obrazovne i kulturne sfere, pogotovo u zemlji na mnoge načine osiromašenoj kao što je naša, susreće sa neizbežnim problemima, naša sagovornica ističe dobro funkcionisanje Rektorata Univerziteta umetnosti, koji je krajem prošle godine proslavio 55 godina postojanja.
Na šta ste posebno ponosni?
Iako je u teškim vremenima teško biti ponosan, Univerzitet umetnosti je apsolutno jedinstvena visokoobrazovna umetnička institucija i na to sam ponosna. To je jedini univerzitet u Srbiji, a i šire, koji se bavi obrazovanjem umetnika na sveobuhvatan način. Profesori koji predaju na našem univerzitetu listom su uvaženi i priznati umetnici ili vrhunski stručnjaci i naučnici u svojim oblastima, što u svetu nije slučaj. Zatim, naši studijski programi po kojima se obrazuju budući kreativni mladi umetnici su spoj umetničkih praksi i istraživačkih teorijskih pristupa. Studenti Univerziteta umetnosti su strogo izabrani, to je već dobro poznato, i čine malobrojnu, sasvim posebnu studentsku populaciju. I na kraju, ali ne po stepenu značaja, ponos Univerziteta umetnosti su naši svršeni studenti – alumni. Oni su upravo dokaz uspešnosti ove tročlane formule. Naši alumni su kulturna elita naše zemlje, dokazani i van njenih granica.
Šta biste menjali da možete?
Najnovije reforme u visokom obrazovanju pokazale su da se posebnost obrazovanja umetnika teško prepoznaje. Svakako bih promenila regulative vezane za finansiranje visokog umetničkog obrazovanja i to u pravcu pokrivanja materijalnih troškova umetničke nastave i finansiranja svih, inače malobrojnih, darovitih studenata umetnosti. I pored krize u kojoj živimo, neophodnost obrazovanja umetnika se nameće i kao pitanje očuvanja identiteta i nacionalnog bića. Jer, dovoljan je jedan svetski priznati umetnik da proslavi svoju zemlju.
Poznato je, recimo, da Fakulteti primenjene i muzičke umetnosti kubure sa prostorom. Koji bi napor mogao da se učini da se stanje tu poboljša?
To je veoma ozbiljan i dugogodišnji problem. Podsetiću da je Univerzitet umetnosti dobio pravo korišćenja zemljišta u Bloku 39, na kojem je izgrađen Fakultet dramskih umetnosti davne 1974. godine. Postojao je usvojen plan, koji sada izgleda kao mitska vizija, da se na tom mestu izgradi kampus Univerziteta umetnosti, sa sva četiri fakulteta i rektoratom, uz prateće koncertne i izložbene prostore.
Promenom zakona 2009. oduzeto nam je pravo korišćenja tog zemljišta, ali ne i nada da će naš san ipak biti ostvaren. Pokušaćemo sve što je u našoj moći, da se makar još jedan fakultet umetnosti izgradi na tom mestu. Do tada, uz podršku Ministarstva prosvete, traže se mogućnosti za brzo rešavanje akutnih prostornih problema.
Učestvujete širom sveta na brojnim sastancima sa stručnjacima koji se obrazovno bave kulturom, uključiv i ELIU (Evropska liga institucija umetnosti). Gde smo mi u odnosu na inostrane kolege?
Pre nego što odgovorim na ovo pitanje istakla bih da je Univerzitet umetnosti sa svoja četiri fakulteta vidljiv na svetskoj umetničkoj mapi. Naši profesori i studenti dobijaju značajne međunarodne nagrade, dobijamo pozive za partnerstvo u velikim međunarodnim projektima, a naši profesori gostuju kao predavači na vodećim univerzitetima u svetu. Nakon sednica Reprezentativnog odbora ELIU, koju pominjete, može se zaključiti da predstavnici Evropskih umetničkih škola imaju slične ciljeve i probleme. Naravno, vidljiv je i finansijski faktor, posebno sada. Međutim, uvek se ističe da se u umetnost i kulturu mora ulagati, jer ne bi ni bilo velikih umetničkih dela da nije bilo njihovih mecena.
Postavljali ste scenski govor u većini naših najpoznatijih pozorišta. Kako ocenjujete kvalitet jezika koji slušamo u javnoj sferi?
Scenski govor je u direktnoj vezi sa dramskim tekstom koji se tumači i ima svoje posebne zakonitosti. Svakodnevni i javni govor ima takođe svoja pravila. Pre svega, govor je proces govorenja i slušanja. Zaboravlja se da putem govora iznosimo sopstvene misli i stavove sa željom da ih sagovornik čuje. Današnji tempo govora je brz, kao i život, artikulacija samim tim neprecizna, trajanje naših dugih akcenata se skraćuje, a melodija gubi, naša dva kratka akcenta postaju ekspiratorni, dakle, gubi se lepota naše govorne reči.
Kako ste se osećali kada su vas kolege odabrale za prvu među jednakima na tajnom glasanju i to jednoglasno?
Osetila sam ogromnu odgovornost.
Milica Dimitrijević
objavljeno: 23/01/2013
