Izvor: Politika, 19.Jun.2010, 07:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Nema para, nema grupi-devojaka, takav je posao pisca
Tranzicija se može opisati a da se i ne pominje ta reč Selvedin Avdić: Ovo vreme jeste plodno za pisanje, u mojoj knjizi najfantastičnije stvari su tačne Olja Savičević-Ivančević: Scena je mala, takoreći incestuozna, svi se međusobno znaju Peter Adolfsen: Madlen Olbrajt me je plašila, činila mi se kao užasna osoba dok se strastveno zalagala za bombardovanje Srbije
Minuli književni festival „Krokodil” prošlog vikenda po drugi put je okupio pisce iz regiona „jugosfere” >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << na simboličnom mestu ispred Muzeja istorije Jugoslavije u Beogradu. Kvalitetna i lepo osmišljena promocija knjiga bila je i dobra prilika da porazgovaramo sa nekim od učesnika o literarnoj atmosferi i uslovima za stvaranje u zajedničkom trenutku tranzicije, u Bosni i Hercegovini i Hrvatskoj.
Selvedin Avdić (rođen 1969) predstavio se srpskoj čitalačkoj publici romanom „Sedam strahova”, koji se, po rečima autora, delom bavi pitanjem zločina.
– Živim od novinarstva, a pišem zato što volim. Posebno sam ponosan na knjigu o Zeničkom zatvoru, koju sam uredio. Moja nova knjiga, između ostalog, govori o zločinu, ali ne o ratnom, jer sam u svom novinarskom radu dosta pisao o tome – kaže Selvedin Avdić, koji trenutno radi kao urednik onlajn magazina „Žurnal”.
Priča o tome kako trava diše
Avdić kaže da je pitanje zločina u njegovoj knjizi samo segment čitavog dela, ali da su ljudi obratili pažnju baš na taj deo. Međutim, svako ima pravo da, kada knjigu donese kući, čita kako želi. – Kada ja kupim Sartra i donesem ga kući, čitam kako ga hoću. On je bez pomoći, a ja sam svemoćan – objašnjava Avdić.
Zbog nove knjige nije imao problema. Mada bi voleo da jeste. Selvedin Avdić kaže da vlasti imaju vrlo specifičan metod, a to je da jednostavno ignorišu delo.
– U Bosni je scena zanimljiva, živa, dobili smo pisce koji se zaista mogu čitati. I koji pišu kako to vreme zahteva od njih, ali to nije loša literatura, diktirana politikom i trenutnim ukusom. Tu su Faruh Šehić, Damir Uzunović, Ozren Kebo, Bekim Sejranović, Aleksandar Hemon... u Hrvatskoj Olja Savičević, Predrag Lucić, Boris Dežulović... u Srbiji Vladimir Arsenijević, Srđan Valjarević i Zoran Ćirić. Da pomenem i Miloša Živanovića, njegova „Lirika psa” je žestoka poezija – nabraja Avdić i izvinjava se kolegama koje je možda zaboravio. Ima li među piscima ološa? Selvedin Avdić kaže da ima.
– Uh, ima šljama, možda više nego igde. Kritičari pronalaze paralele, ja neću, među piscima biram čestite ljude i takve volim da čitam. To mi je vrlo važno. Šta da se radi, takav je posao, nema puno žena i para, nema grupi-devojaka – u šali konstatuje Avdić, pa nastavlja – a tranzicija jeste plodno tlo za pisanje. Recimo, u mojoj knjizi najfantastičnije stvari su tačne. Pribegavao sam tome da ublažavam, kako ljudi ne bi pomislili da preterujem – zaključuje Avdić.
Dakle, što grdnije vreme, to bolje za pisca?
– Ma nije. Ja bih voleo da mogu biti u kolibi sa porodicom pored nekog jezera i da pišem o tome kako trava diše. To bi me odmaralo, a mislim i čitaoca. Meni je san da napravim knjigu koja će da odmara. Nisam spreman i mislim da nemam dovoljno talenta da napišem takvu knjigu. Ali, ima vremena – kaže Selvedin Avdić.
Olja Savičević-Ivančević (rođena u Splitu 1974) na „Krokodilu” je reklamirala svoj roman „Adio, kauboju” (opisan kao vestern iz Dalmacije). Žena koja je sa 14 godina ušla u književnost pesničkom knjigom za koju je dobila „Zmajevu nagradu” u Beogradu, sada ima objavljen roman istovremeno u srpskoj prestonici i u Zagrebu.
– Ovo sa „Krokodilom” je veselo, nikada nisam videla toliko ljudi na čitanju, a bila sam na mnogim festivalima po Evropi – kaže spisateljica čija je zbirka pripovedaka „Nasmijati psa” (2006) doživela prevode u Makedoniji, Nemačkoj i Mađarskoj, i dodaje da je dobro što, ipak, svi na Balkanu delimo isti jezik. – Ti jezici su politički drukčiji, ali lingvistički na sreću nisu, pa nismo zatvoreni u male književne enklave, možemo se međusobno čitati.
Ona sama voli da čita pisce iz Srbije, a posebno joj je drag roman „Komo” Srđana Valjarevića. Danilo Kiš i David Albahari su mnogim piscima njene generacije u Hrvatskoj uzori. Pitamo Olju Savičević da li i u Hrvatskoj ima književnih svađa i pomalo dosadnih podela na izdajnike i patriote.
– Ima kod nas svađa, ali nisu na nekom nivou. Bar da se stvaraju prave polemike – kaže, aludirajući na dodelu nagrade „Jutarnjeg lista“ Miljenku Jergoviću, za roman „Volga, Volga”, prošlog meseca, kada je književnik Željko Špoljar (vidno pripit, preneli su hrvatski mediji) za vreme dodele zlurado komentarisao izbor žirija, dok je drugi pisac, Rade Jarak svoje nezadovoljstvo izrazio bacanjem stolice!
– Prikazi i recenzije knjiga gotovo da su nestali iz novina. Scena je mala, takoreći incestuozna, svi se međusobno znaju. Kada bi bilo dvadesetak različitih kritičkih glasova, pisci bi lakše podnosili i kritiku – smatra Olja Savičević-Ivančević.
Kako tranziciona klima godi splitskoj spisateljici? Olja Savičević kaže da joj je ta reč već prilično „izašla na uši”.
– Mislim da je to zanimljivija tema za novinarstvo. Ne znam koliko će aktuelnost te tranzicije preživeti i kako će se to čitati za 10, 20 godina. Ako opisuješ svoj prostor i vreme, jezik je jako bitan i ne smeš ga zanemariti zbog aktuelnosti i angažovanosti, estetika mora da ostane. Ipak je najbitnija priča, a tranzicija se može opisati tako da se ne pominje ta reč – govori Olja Savičević-Ivančević.
Danci vole krimiće
Ovogodišnje izdanje „Krokodila” dobilo je i osveženje sa severa, sa posetiocem iz Danske, Peterom Adolfsenom. Adolfsen je rođen 1792. godine, a u književnost je ušao knjigom „Male priče” 1996. godine, a u Srbiji je objavljen njegov kratki roman „Mašina”, napisan 2006. godine.
– Moj roman „Mašina” je vrlo kratak i jako iritantan. Očekujem da će srpski čitaoci pročitati jednu stranu i reći: „Gospode, ovo je užasno. Ali dobro, knjiga nije toliko dugačka, ipak ću da je završim”, kaže Adolfsen.
Danski pisac kaže da glavni lik knjige kap nafte, koja je pre 55 miliona godina nastala od konja, koji zatim umire u jezeru, biva sedimentiran i pretvoren u naftu. Ta kap znatno kasnije biva rafinirana u benzin i spaljena u motoru automobila, a zatim pretvorena u izduvne gasove koji izazivaju rak pluća, od kojeg umire glavna protagonistkinja, inače u vezi sa glavnim likom, radnikom na naftnoj bušotini u američkoj državi Juta.
Što se danske književne scene tiče, Adolfsen kaže da je vrlo razuđena, a većina stanovništva čita krimi-romane. U poređenju sa Srbijom, ima više novca, ali samo bestseler-pisci mogu da žive od pisanja. Peter Adolfsen se snalazi tako što, poput njegovih kolega na Balkanu, piše za novine i usput predaje na akademiji za kreativno pisanje u Kopenhagenu.
– Recimo, trenutno imam šest knjiga na tržištu. Nedavno sam dobio honorare za celu godinu i sve ukupno je zaista malo, 600 evra. Ali, tako je uvek bilo. Jedan Franc Kafka je radio kao agent osiguranja, tako da ne treba da se žalim – zaključuje Adolf Petersen. U razgovoru sa Peterom Adolfsenom dotakli smo se i bombardovanja Jugoslavije. Naš sagovornik napominje da je bio protiv agresije NATO-a, i u to vreme napisao je jedan kritički članak o liku i delu Madlen Olbrajt.
– Ta žena me je plašila. Činila mi se kao užasna osoba, najviše zbog toga što se vrlo strastveno zalagala za bombardovanje. Njen entuzijazam da se bombarduje Srbija, kako sam razumeo, imao je veze i sa njenim iskustvom iz detinjstva koje je provela u Beogradu. Neka takva glupost. Možda je imala loša iskustva u školi... – govori Adolfsen.
Stanko Stamenković
objavljeno: 19/06/2010.
