Izvor: Blic, 20.Mar.2006, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Nekromedija
Nekromedija
Prošle nedelje televizijska ponuda bila je, na gotovo svim kanalima, podeljena u dve celine: kalkulacije i pripreme za sahranu i direktan prenos sahrane, sa mnogim reprizama. Nesaglediva velikodušnost smrti, bez obzira na to o kome je reč, zaslužuje poštovanje, pa u skladu s tim, svaki komentar unapred deluje neukusno. Sa utiscima je, međutim, drugačija stvar. Oni su prisutni u nadrealnim, košmarnim bljeskovima, s obzirom na to da bi za temeljniji uvid bilo >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << neophodno neprekidno posmatranje događaja u celini, što daleko prevazilazi skromne mogućnosti običnih ljudi.
Dakle, izuzimajući ljudsku stihiju, kojoj ne bi bilo mudro naći se na putu nikada u životu i pojedinačne primere egzibicione egzaltacije koje stežu za grlo i okreću stomak, upečatljivo su delovali fotografi amateri koji su svojim fotoaparatima i, u mnogo većem broju, mobilnim telefonima, fotografisali grob. Drugi, jači utisak bila su deca u uniformama koja vojnički pozdravljaju za vreme finalnog čina pogreba. Konačno, igrom trenutne nesavršenosti kablovskog signala, deo prenosa TV 'Most' imao je, barem na mom televizoru, crno-belu sliku. Uhvatio sam, prebacujući s kanala na kanal, trenutak u kome neki čovek, zapanjujuće sličan većini prisutnih, čita govor.
Način na koji je govorio, ton glasa, izgovorene reči, izraz lica, kompletno okruženje, opšta atmosfera i nedostatak boje učinili su da godina za trenutak ponovo i zauvek bude ‘56, ‘66, ili koja god iz ambisa crno-belo-sive prošlosti, ali nikako ona u kojoj se sve zaista događalo, ili je bar na televiziji delovalo kao da se događa.
Kaldrma sa Sorbone
Sredinom protekle nedelje ponovo su buknuli veliki studentski nemiri, ovoga puta u samom srcu Sorbone, najuglednijeg univerzitetskog centra Francuske. Na malom ekranu mogli smo da vidimo kako mladi ljudi kamenim kockama, iščupanim iz kaldrme, gađaju pripadnike žandarmerije, od kojih su neki sa ozbiljnim povredama prebačeni u bolnice. Gotovo istovetne prizore videli smo u vreme 'lipanjskih gibanja' l968. godine. Tradicija korišćenja kamenih kocki u ratne svrhe utemeljena je u vreme velike Francuske revolucije (1789), a slava gradnje barikada od delova ulice stigla je do nas zahvaljujući legendarnom dečaku Gavrošu iz romana Viktora Igoa.
Sećam se da je posle smirivanja velikog studentskog bunta iz l968. godine deo pariskih opštinara smatrao da valja zameniti kaldrmu (nemojte je poistovetiti s turskom kaldrmom) asfaltom ili nekom drugom vrstom podloge za ulice. Nešto kasnije je američki profesor sociologije Frensis Fukujama objavio svoju čuvenu knjigu o kraju istorije i velikih ideologija, ali kao što se videlo posle senzacionalnog pada Berlinskog zida, u istoriji će još biti prljavih poslova i tragičnih obrta.
Pošto smo samo okrznuli ulogu kaldrme u svetskoj istoriji, valja reći da je na našim prostorima kaldrma (kakvu znaju istorijska jezgra najvećih gradova Evrope) gotovo nestala. Zavladao je asfalt, na kome na kraju svake zime ostaju pravi mali krateri. Kao da nebeski Marko i dalje ore carske drumove, koje kasnije Čumetove mašine ne uspevaju dostojno da zakrpe.
