Izvor: Danas, 18.Mar.2016, 21:02 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Nekonsekventni trud
Nemalo truda uložio je sa ansamblom SNP-a Kokan Mladenović u predstavu "Na Drini ćuprija", ali ne i konsekventno. Promiču tu brojne sudbine Andrićevih junaka, a mržnja, strah i sujeverje jednako ih napajaju i razaraju, svejedno ko su i šta su po rodu, broju i monoteističkom padežu. Ko nadjača, ugnjetava (za)ostale. Nabijaju vlasni Turci sirotinju raju na kolac i gule joj kožu s leđa i tabana, hajduci im se svete dok i sami glavom ne plate pred lepom ćuprijom, a zatim dolazi nova okupacija, >> Pročitaj celu vest na sajtu Danas << sad sa bečkim šlifom i uobraženošću, pa jugoslovensko oslobođenje, pa novi ratovi, svetski i regionalni, u kojima klanja nikad dosta - preko ustaškog terora nad Srbima i Jevrejima u Drugom svetskom ratu do istrebljenja višegradskih Bošnjaka, tog sramnog dela srpskih vojnih trupa na početku devedesetih godina prošlog veka.
Reditelj je, dakle, proširio sagu užasa sve do naših dana i poslednjih pokolja, na kojima je izgrađena Republika Srpska, kao što su u Mehmedpaše Sokolovića most na Drini, na početku njegove izgradnje, uzidani živi blizanci, dignuti iz kolevke. U ovom nizanju patnji, mračnih osveta i psihopatskih tortura, ima i ljubavnih uzleta, ali svi su oni takođe tragični. Kao na kakvom donkihotski usamljenom koplju čiste želje, ustremljenom uvis, vise na višegradskoj ćupriji ove tužne sudbine najboljih muškaraca i žena, najlepših duša višegradskih koje pojedinačno dolaze iz svih tih zakrvljenih plemena balkanskih, koja su, kako veli Andrić, naučila da nepravdu podnose i da nepravdu nanose kad dođe njihov čas.
Publika pred sobom ima, dakle, sliku dešavanja u Andrićevom delu, ali u njoj nedostaje tvoračke subjektivnosti samog Andrića. Mladenovićeva predstava nije pozorišni ekvivalent Andrićevom proznom podvigu. Prema toj homerovskoj knjizi "Na Drini ćuprija", ona je tek slikovnica, bez kompleksnosti i specifičnosti emocionalne i misaone težine Andrićeve stvaralačke protomajstorije. Navedimo nekoliko najupečatljivijih razloga tog posustajanja za istinskim umetničkim delom:
Kao što višegradski most na Drini izgleda kao da je nastao iz jednog komada kamena, Andrićeva "Na Drini ćuprija" sazdana je iz jedinstvenog daha koji nadahnjuje svaki njen momenat, svaku njenu reč. Mladenovićeva predstava, sva je iscepkana. U njoj se scene, kao i u Andrića, ređaju hronološki, ali bez unutrašnje povezanosti: jedna drugu ne rađa. Sa svakom, kao da predstava iznova počinje, s krajem svake - kao da se završava, poput priredbe koja se sastoji od nekoliko, tematski povezanih, programa.
Utisku priredbe, koja naročito podseća na nekadašnje priredbe iz perioda socijalizma, održavane ciklično prigodom značajnih republičkih ili partijskih datuma, doprinosi i deklamatorski, nepromišljeni i neproosećani način glumačkog govora, pogotovu na proscenijumu pred mikrofonom. Mnogi tada više liče na konferansijee negoli na glumce u ulogama. Ovde, međutim, obavezno treba reći da pojedini glumci, među kojima se ističu Radoje Čupić i Miroslav Fabri, ne odaju ovaj utisak. Štaviše, Čupić, u sceni u kojoj glumi famoznog Ćorkana, igra tako autentično i uverljivo da se u tim trenucima predstava sasvim približila Andrićevom majstorstvu. Da je sve moglo biti tako, imali bismo pozorišno remek-delo.
Andrić je izuzetno precizan pisac, koherentnog stila, i što je najvažnije osobenog stila, tačnije, ličnog jezika kojem se mora naći jasan pozorišni korelat, takođe autorski. Koliko je Andrić neponovljiv, lako se utvrđuje. Promenimo li neku reč u njegovoj rečenici a da ona zadrži isto ili približno isto značenje, to više neće biti Andrić. Međutim, pozorišni jezik Mladenovićeve predstave inkoherentan je, ili, jednostavnije rečeno, smušen. Evo primera.
Na sceni se pojavljuju pravi noževi, a međusobna klanja izvršavaju se i prevlačenjem otvorenih dlanova preko vratova. To mešanje simbolične i asimbolične rekvizite, simboličnog i realnog gesta, semantička je konfuzija koja se širi i na utisak. Tako je i sa jednom od najpotresnijih scena u evropskoj književnosti minulog veka, sa scenom nabijanja Radisava na kolac. Ona u romanu izaziva nepodnošljivu jezu i mučninu. U predstavi se lako vari jer je upotrebljeno palijativno sredstvo, a takvo sredstvo budi palijativna osećanja, naime, ne budi osećanja.
Ako se reditelj odluči za vrstu uslovnog prikazivanja, onda je logično da odustane od mimetičke scenografije, a ovde to nije slučaj. Rad Marije Kalabić podražavajuća je scenografija, sa branama i vodom, ali i sa drvenim stolovima,kao lego-kockama, od kojih se gradi i ćuprija i sve ostalo, nekad kobajagi, nekad realistično, kao kad je posredi kafana pa su tu stolovi ništa drugo do stolovi, a stolice - baš stolice. A kad glumica svira kobajagi-klavir, tapkajući prstima po praznoj površini stola, usiljena uslovnost pretvara se u puku banalnost. Banalnost je smrt umetnosti.
Tako su se u ovoj predstavi smenjivali prizori puke banalnosti sa prizorima vanserijske umešnosti, kakvi su, na primer, već pomenuta, scena sa Ćorkanom, ili scena samoubistva Fate Avdagine.
Kostimografsko rešenje Tatjane Radišić, međutim, u celosti je izvrsno. Menjajući akterima samo osnovne naznake ratničke i folklorne pripadnosti, iz scene u scenu, a ne menjajući jedan opšti kroj kostima, kostimografkinja je izvukla, poput vektora, andrićevski jasnu misaonu liniju: zlo nema ni roda ni vere, ali se njima kiti i u njihovo ime čini.
Glosa: Smenjivali prizori puke banalnosti sa prizorima vanserijske umešnosti, kakvi su, na primer, već pomenuta, scena sa Ćorkanom, ili scena samoubistva Fate Avdagine
.jpg)
