Izvor: Politika, 13.Sep.2007, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Neki drugi ratni Zemun
U beogradskoj galeriji "Ozon" (Andrićev venac 20) večeras u 18.30 časova biće predstavljen roman "Šnit" Igora Marojevića, u izdanju "Lagune". Reč je o trećem delu Marojevićevog proznog petoknjižja, kojem prethode roman "Žega" i zbirka priča "Mediterani" a koji govori o Zemunu iz doba Drugog svetskog rata, kada je grad pripadao NDH. Osim klasičnog promotivnog dela večeri, u kojem će o romanu osim autora govoriti i urednica Hilda Urošević, biće pušten i spot specijalno urađen za >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << ovu priliku. Posle promocije okupljene će zabavljati jedan poznati beogradski bend čije ime je još tajna...
Žanrovska karakteristika "Šnita" je "roman tabloid". Da li ste želeli da parodirate senzacionalistički pogled na svet i istoriju, ili da izbegnete ideološko stanovište?
Ako ideologiju shvatimo u užem smislu, "Šnit" bi bio nadideološki, odnosno antiideološki roman. Hteo sam da stavim akcenat na strukturu jer sam iza nje odlučno stao: u pitanju nije klasičan narativ nego roman kao zbir poglavlja koja simuliraju žurnalističke priloge iz kojih se rekonstruiše siže i koja su, prema ciljanom žanru - od vesti preko reportaže do ljubavnih novela - poređana u odgovarajuće celine. Doduše, i u klasičnije ali hermetičnije koncipiranoj "Žegi", kao svom prvom paraistorijskom romanu, izbegavao sam ideološko određivanje jer me ne zanima rat kao ideološki sukob nego kao hidra koja ugrožava pojedinca, shvaćenog ne u svojstvu individue nego individualca. Najviše me zanima kakvi su izgledi takve osobe u tako radikalnom kontekstu.
Vaši junaci pripadnici su različitih naroda u Zemunu. Na koji način se bavite problemom multikulturalnosti?
Tamna ljudska strana je neodoljivo jaka te su izraziti konflikti neizbežni, bilo društvo etnički destilisano ili ne. Ako je već tako, a pripadnici različitih entiteta se neizostavno mešaju, multikulturalizam je neophodan. Naravno, optika proznog pisca mora biti oštrija od pragmatične optike građanina. Dok sam u "Mediteranima" podrivao suštinu multikulturalnosti prikazujući iskušenja kroz koja je vreba svakodnevica, u "Šnitu" ne bežim od cinizma prema lokalnom poimanju multikulturalnosti. Roman daje ciničan odgovor na to šta ona kod nas sve može da znači. "Obični" Nemci, Srbi i Hrvati tokom Drugog svetskog rata u Zemunu su se plašili jedni drugih: iz izvrnutog ugla, gradsko jezgro tog vremena prikazano je kao tolerantna sredina. Nešto slično se, na nivou obične tolerancije, desilo u Beogradu pod bombama: mnogi su tada zaključili kako su Beograđani solidarni, a ja radije mislim da smo bili iznimno oprezni jedni prema drugima. Uglavnom, ni grad Zemun u Drugom svetskom ratu srazmerno nije bio ništa manje multikulturalno mesto nego što su to u novije vreme Vojvodina i Crna Gora, posebno Bosna, oblasti koje su lokalni sinonimi za multikulturalizam.
Upečatljiv je u "Šnitu" i junak Hugo Bos, dizajner u eses uniformi. Izgleda da je po tome zasenio i glavnog aktera Novaka Maričića. Baš zato što je tako "moderan"... Podseća na Merilina Mensona...
Pokazalo se da izvođači muzike koju najradije slušam važe za kontroverzne figure i da su u različitim formama cinični prema društvu: "Rezidents" Džon Lajdon u gotovo svim aranžmanima, "Les Negres Vertes", sve do "Hajvsa", benda iz švedske varošice koji je uspeo da se nametne čitavom svetu. Tako je Hugo Bos iz Mecingena kraj Štutgarta uticao na istoriju modne industrije. Pa, u "Šnitu" možete naći paralelu Štutgart-Beograd odnosno Mecingen-Zemun, u koji Bos na kraju i dolazi. S tim što je, za razliku od rečenih pop ikona, Hugo delao u neko drugo vreme i bio dovoljno sarkastičan prema društvu da ga uz ostala modna rešenja "obogati" i celom paletom nacističkih uniformi.
[objavljeno: ]
