Izvor: Danas, 27.Sep.2015, 22:16 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Neka bude
Beogradska filharmonija: "Za megalomane" - dirigent Kristijan Mandeal, solisti Sergej Krilov (violina) i Mario Brunelo (violončelo), Velika dvorana Kolarčeve zadužbine
Nova aktuelna sezona Beogradske filharmonije, otvorena je pravim muzičkim dijamantima - Bramsovim Koncertom za violinu, violončelo i orkestar u a-molu op. 102 i Respigijevim "Rimskim svečanostima", "Rimskim fontanama" i "Rimskim pinijama" - u društvu Novaka Đokovića u publici, te u doslovce dupke punoj Velikoj >> Pročitaj celu vest na sajtu Danas << dvorani Kolarčeve zadužbine. Prošle godine, na ovom istom mestu i u istoj svečanoj prilici otvaranja sezone, slušali smo "američki" program Filharmonije (uključujući Vuka Kulenovića sa "Talasom") pred odlazak na istorijski put u SAD. Ovaj put, Filharmonija pod upravom prefinjenog a moćnog maestra Kristijana Mandeala (koji je svojevremeno dirigovao baš Kulenovićev "Bugi" na premijeri), odlazi na put pravo u jednu višu sferu interpretacije. Nakon serioznog treninga prethodnog vikenda sa Zubinom Mehtom, ovaj orkestar prikazuje se sada kao istinski razvijorenih krila. Svaka čestica ansambla obznanjena je u delatnoj samosvojnosti ovde, a skupni zvuk tako sklopljen od autentičnih pojedinaca, daje sklad koji uzbuđuje i pruža u isti mah vrhunsko spokojstvo i poverenje.
Maestro Mandeal odabrao je Bramsa, sa njegovom dramatičnom elegancijom i spiritualnim ganućem, za sami start ove ushićujuće večeri. Dvojica solista, Sergej Krilov (violina) i Mario Brunelo (violončelo), zapravo dva meštra neukrotivog solističkog uzmaha, u jednom gotovo pa divljem uzajamnom saopštavanju, sred orkestra moćnih a razgovetnih uboda, ostavljaju snažan utisak svojim dubokim hodom kroz ovo krasno delo. Na potezu od delikatnog šapata do energičnog kazivanja, Krilov i Brunelo sveprisutni su na sceni, stalno uključeni u visoki napon svesnosti živog trenutka, bez opadanja umetničke volje. NJihov Andante potresno dotiče perfekciju saglasja - gotovo da vam poteku suze od tolike lepote vibracija koje kuljaju napolje, na vrhuncima sasvim poput pevanja miliona glasova u kakvoj crkvi univerzalne ljubavi, što plamti na nekom nebosklonu. Završetak je furiozan, sami gromovi i munje, vrletni titraji i prepletaji u orkestru zarivaju se pravo u srž, nabusito a dirljivo, žestoko ali fragilnog doticaja. I aplauzi te krici divljenja iz dvorane eksplodiraju zato odmah potom kao na rock koncertu.
Respigijevi nadrealni orkestarski prizori posebna su priča. Treba zavideti svakom, ko se prvi put susreće sa ovom opojnom muzikom, na onom neverovanju da se tolika čulna strast može uopšte doseći i osetiti u jednom zamahu inspiracije. Bujna, no takođe toliko neuhvatljiva, istočena pravo iz vidljivog života, ali samozatajna, prevučena misterioznim čuvstvima - ova muzika izriče ono neizgovorljivo i napaja vaše biće eliksirima zbilja opasnog dejstva. Uvodne "Svečanosti" su tako bestelesno opiruće zakonima teže, posvuda praporci i zvečke praznika oko jednog sentimentalnog izričaja, da povremeno u ovom grotlu trešti pravi urnebes zvukova i raspoloženja, dok ipak nekud pored zadržava se otmena osetljivost Rima. Zatim su "Fontane" meke i delikatesne poput samog prskanja i proticanja vode u tim ogledalima gradskog tajanstva, poskakujući i jutrom i podnevom i obnoć da ka tkanju snova pomaknu gradsku zbilju, hodajući sa koracima građana naporedo u bezbrižnosti, u ritmovima svetlosti zvezda, koja se ljeska kapljicama. No, "Pinije" su zato vrtoglave, uzverane serpentinama po nedogledu zvuka vreve, čitava gradska menažerija oglašava se ovde svojim zvonkim prolamanjem sve vratolomnije, da ih smeni ponešto turobni korak u otežalim snoviđenjima, usisavajući kosmos slušnih čestica, sve dok se od njih ne načini najednom ravnodušno lice kakvog rimskog boga. Ali, baš tu, najednom, u poju ptica i razmahivanju njihovim raskošnim krilima - poleteli smo tada i doslovno ka suncu! I nema više tame, nova sveža svetlost se rodila, neka bude!!!
