Izvor: B92, 04.Jan.2010, 16:40 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Neil Young - Dreamin' Man Live '92
Tog proleća 1993. godine napunio sam petnaest godina. Nisam znao zbog čega besni rat u Hrvatskoj, ni zašto je počela opsada Sarajeva, ni kakav je trik potreban da osvojim devojku koja mi se sviđa.
Takođe nisam znao ni šta je to jonska veza i koji će mi uopšte to u životu, ni da li su u rubruci Politikinog zabavnika ,,Ma šta kažeš” istinite priče ili izmišljotine"
Čak ni sedamnaest godina kasnije, ne mogu se pohvaliti da sam saznao odgovore na ta >> Pročitaj celu vest na sajtu B92 << pitanja, iako i dalje kupujem Politikin zabavnik. Upravo sam tog proleća u njemu pročitao tekst o albumu Harvest Moon Neila Younga, u rubrici ,,Hit”. Opisaše ga kao ,,album koji odiše melanholičnom atmosferom i pesmama o neuzvraćenoj ljubavi, prepun akustičnih instrumenata”.
S obzirom da sam tih godina imao sreće u ljubavi isto koliko i Rodney Trotter, logično je da me je ovaj opis zaintrigirao. Tih dana, nisam imao pojma ko je u stvari Neil Young (ne smejte se vi matorci) - istina, čuo sam za njega, i znao sam da je muzičar, ali ništa više od toga. Od novca koji sam dobijao za užinu, uštedeo sam tri marke i ipred SKC-a sam kupio kasetu Harvest Moon. Odmah mi se svideo. Istina, nisam ga odslušao otvorenih usta, nije mi se život promenio nakon toga, ali sam bio u stanju da razumem stihove ,,No one else can kill me like you do” ili ,,The same thing that makes you live can kill you in the end” koji su bili melem na moje ,,napaćeno” tinejdžersko srce (upravo je ovaj potonji stih uz Cohenov ,,You told me again you prefer handsome men, but for me you would make an exception” godinama nakon toga krasio zid moje sobe"heh, i posle se pitam zašto nemam sreće u ljubavi).
Kako sam rastao i sazrevao moj muzički ukus se menjao. Sve je manje bilo bendova iz ,,prošle” godine koje sam voleo i ,,ove”. To nije važilo samo sa The Beatles, Boba Dylana i Neil Younga, a posebno za Harvest Moon, koji sam svakim sledećim slušanjem sve više otkrivao i sve bolje razumevao. Počeo sam da se ježim na gudače u ,,Such a Woman”, sve mi je bilo jasnije značenje stihova ,,One of these days / I’m gonna sit down and write a long letter / To all the good friends I’ve known”, ,,Dreamin’ Man je prva pesma uz koju sam pustio suze, a nekada najdosadnija numera na albumu, desetominutna Natural Beauty, konačno me je hiponotisala.
I dan danas kada pustim ovaj album, ispred očiju mi prolaze slike detinjstva, kao da su snimljene nekom super 8 kamerom. Nema sumnje da je Young pre, a možda i posle toga objavljivao bolje ploče, ali ukoliko bih bio prisiljen da od svih albuma koje sam ikada čuo u svom životu ponesem na pusto ostrvo samo jedan, sasvim sam siguran da bi to bio Harvest Moon.
Osamnaest godina nakon objavljivanja ove ploče, u jeku Archives serija i Live reizdanja, Neil Young izdaje album Dreamin’ Man – Live ’92. Na njemu se nalazi kompletan Harvest Moon odsviran uživo na turneji koja je pratila taj album. Iako sam gotovo sve ove pesme već čuo u živim verzijama, iako sam znao da je u pitanju sam Neil, bez pratećih Stray Gators, zbog kultnog statusa koji Harvest Moon zauzima u mom životu jedva sam čekao ovu ploču. Nisam očekivao ni razočarenje, ni oduševljenje, koliko ponovno preživljavanje nekog bezbrižnog vremena, ma koliko su devedesete bile sve osim toga. Tako nekako i beše.
Dreamin’ Man – Live ’92 je skroz ogoljen. Pored akustične gitare tu je samo usna harmonika, bendžo i klavir, bez bubnja, basa, gudača, pratećih vokala i fine produkcije koja je krasila Harvest Moon. Pored svog poštovanja i ljubavi koje gajim prema Youngu, red je da budem malo objektivan. Nisam siguran koliko ovaj koncept ima smisla i to iz dva razloga: neko ko tek treba da se zaljubi u ove pesme, teško da će to uraditi slušajući ih u ovako sirovim verzijama, a mi koji smo Youngovi fanovi, kao što već rekoh, odavno smo ih čuli na raznoraznim butlezima. ,,One of These Days” zvuči siromašno bez ženskih vokala, ,,War of Men” prosto vapi za bubnjem, a ,,Harvest Moon” za slajd gitarom. S obzirom da je ,,Natural Beauty” i na Harvest Moon odsvirana uživo ovde zvuči gotovo identično, dok je najuspelija verzija pesme ,,Such a Woman”, koja iako lišena gudača, samo na klaviru i akustičnoj gitari zvuči i dalje potresno.
Da li je Neil ovom pločom hteo da zaradi samo koju paru više, ili da skrene pažnju na svoj zaboravljenji dragulj iz ’92, ili nešto sasvim treće – nisam siguran. Ono u šta jesam je da se za par godina ove ploče više niko neće sećati (sem nas nekoliko, doživotno inficiranih). Upravo je to ono što mu najviše zameram – iza Neila Younga je toliko nezaboravnih albuma i besmrtnih pesama, toliko godina iskustva da bi sebi dozvolio da pod stare dane izdaje gotovo beznačajne albume. Mada, malo je paradoksalno da upravo iz istih tih razloga ima svo pravo da ga bude baš briga šta mu bilo ko zamera.
Ja sam dobio šta sam hteo - na trenutak sam se ponovo setio dana kada sam štedeo da bih kupio muziku i kada su mi prve asocijacije na reč ,,kompjuter” bile Spektrum i Komodor 64. Ko zna, možda recenziju ove ploče pročita neki smušeni petnaestogodišnjak koji još uvek nije osetio ukus ženskih usana, koji još uvek nije čuo za Žikicu Simića i koji odvaja od užine da plati mesečnu ADSL pretplatu i reši da umesto ovog albuma daunlouduje Harvest Moon. U tom slučaju, nema sumnje da će u godinama koje slede, sve više biti siguran da je nabasao na ogroman kovčeg pun skrivenog blaga.
