Izvor: Politika, 26.Avg.2007, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Negativac zaljubljive prirode
INTERVJU
Na 42. festivalu glumačkih ostvarenja domaćeg igranog filma koji se održava u Nišu, Dušan Janićijević (75) proslaviće 60 godina profesionalnog rada. Prepoznatljivo lice jugoslovenskog i srpskog filma osvojilo je reditelje, kolege i publiku već prvom ulogom u filmu "Stojan Mutikaša" 1953. godine, za koju je nagrađen "Zlatnom arenom" na Prvom pulskom festivalu.
Janićijević je osvojio mnoge nagrade, među kojima i dva "Cara Konstantina" za najbolju mušku ulogu na >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << festivalu u Nišu, ali svoje uloge nikada nije brojao. Umesto toga, on igra i dalje. Nedavno je bio deo glumačke porodice filma "Optimisti" Gorana Paskaljevića i filma "S.O.S. Spasite naše duše" Slobodana Šijana.
Neposredno pred intervju za "Politiku" ugovorio je novu ulogu, u seriji "Gorki plodovi" Siniše Kovačevića.
Šta vas je privuklo i opredelilo glumi?
Počeo sam u Prokuplju 1948. godine. Zima je bila vrlo hladna. Drug iz razreda me je poveo u pozorište na probu "Koštane". Ušao sam u pozorište, a tamo je bilo toplo. Reditelj mi je dodelio ulogu od dve reči – "idu svatovi", a kada sam se na premijeri popeo na scenu, moj izlazak je prošao. Koštanu je igrala prelepa ćerka ruskih emigranata. Bili smo u istom razredu, sviđala mi se i zbog nje sam igrao. Svu energiju sam usmerio da me ona primeti. Nju su sa porodicom proterali u Bugarsku. Već 1949. godine sam igrao u "Pokondirenoj tikvi" i prešao u Smederevsko pozorište. Akademiju sam upisao 1952. godine, igrao sam u JDP-u, Beogradskom dramskom i Narodnom pozorištu sve do 1957. godine kada sam se otisnuo na film.
Jeste li osvojili Ruskinju?
Zahvaljujući knjizi o ruskoj emigraciji koju sam objavio devedesetih, upoznao sam glumca Nikolu Burljaeva koji je igrao kod Tarkovskog. Pitao me je za motiv rada na knjizi i ispričao sam mu priču o Ruskinji iz razreda. Sve to je preneo svojim prijateljima sa ruske televizije. Oni su me pozvali u emisiju "Čekaj me" koja povezuje ljude koji se dugo nisu videli. Voditelj je prepričao moju priču i pozvao me da pogledam reportažu. Na ekranu sam video lice starije gospođe i prepoznao svoju drugaricu. Dali su mi njen telefon i javio sam joj se. Ona je preživela sve progone, završila je hemiju i udala se za dirigenta.
Kako su likovi negativaca koje ste uglavnom tumačili obeležili Vašu karijeru?
Likovi negativaca su vrlo zahvalni za glumca. Potrebna je disciplina da bismo ih ostvarili. Negativac je protivteža glavnom junaku, a ako lik nije dobro napisan, od igranja nema vajde. Meni se to zalomilo prvom ulogom, u filmu "Stojan Mutikaša". Kod nekih reditelja se pojavila potreba da me ušanče u taj žanr. To mi se nije sviđalo, ali nisam se pitao.
Koliko ste te uloge dobijali zbog ekspresivnosti Vašeg lica i očiju?
Možda je to zbog ekspresivnosti moga pogleda, ali to je moja prirodna crta. U filmu "Praznik" sam tumačio lik četnika, egzekutora. Lik je bio jeziv, dobro sam ga prikazao i postao sam stručnjak za takve likove.
Ali to Vas nije sprečilo da se dokažete i u drugim ulogama?
Najslabiji sam bio u ljubavnim scenama i filmovima. U prvom filmu, partnerka mi je bila Mira Stupica, a čak i danas ne postoji svetska zvezda koja bi mogla da se meri sa njenom aurom. Ona je igrala damu koja se zaljubljuje u moj lik. U jednoj sceni, reditelj Fedor Hanžeković mi je rekao: "Zašto zaljubljeno gledaš u nju. Nisi ti zaljubljen u nju, već ona u tebe". Ćutao sam, a šminkerka je dodala: "On je istinski zaljubljen u nju". Tada smo svi bili zaljubljeni u Miru. Uvek sam imao otpor prema slobodnim ljubavnim scenama. Žika Pavlović, koji je takve scene radio slobodnije, u filmu "Zadah tela" mi je rekao: "Šta da očekujem od olupine", na šta je moja partnerka rekla: "Olupina jeste, ali zveči". Teško je snimiti dobre ljubavne scene. Danas je to drugačije, uz druge potrebe, jer je tržište takvo. Ranije su pisana kvalitetnija scenarija. Danas svi pišu, tržište traži i guta, a publika za bolje ne zna.
Smatrate li da su filmovi danas površni?
Scenarija i način rada su drugačiji. Svi se trude da budu profesionalni, ali je to teško zbog materijalnih ograničenja. Razgovarao sam sa Sinišom Kovačevićem koji radi seriju "Gorki plodovi", a kada neko tako dobro napiše tekst, zadovoljstvo je igrati.
Koliko nagrade koje ste osvojili znače satisfakciju i potvrdu Vašem radu?
Nisam lažno skroman, ali je to kod mene drugačije. Događalo se da dobijem nagradu, a da znam da je neko drugi bolji, a bilo je i obrnuto. Za ulogu koljača u "Prazniku", na niškom festivalu, rekli su mi da treba da dobijem nagradu, ali da ne mogu da mi je daju jer je to uloga četnika. Stole Aranđelović, veliki glumac koji je ostavio značajan trag na filmu, nikada nije dobio nagradu. Nagrade prijaju, jer je neko video da ste nešto dobro uradili. Kada bi me reditelji birali, znali su da ću odigrati najprofesionalnije.
Tvrdite li i dalje da glumac traje dok traje njegova publika?
Ono što je pre 30 godina bilo lepo današnjem svetu je neobično. Bioskopska publika je uglavnom mlada, ali televizija prikazuje i stare filmove, pa i nas starije znaju. Glumac jeste glumac svog vremena i svoje publike.
Postoji li uloga koju želite, a još uvek niste odigrali?
Volim kriminalističke filmove. Igrao sam u filmu "Špijun H-25", ali takve filmove naša publika nije volela, niti tražila. Voleo bih da ih je bilo više.
--------------------------------------------------------------------------
O prijateljima i kafanama
Pavle Vuisić Vam je bio jedan od najboljih prijatelja. Koliko ste jedan drugog nadopunjavali?
Pavla sam upoznao kada sam došao u Beograd. Njegova porodica me je prihvatila kao člana porodice. Do kraja njegovog života održavali smo porodične, poslovne, ali i kafanske i lovačke veze. Bio je vrlo neprijatan prema ljudima koji bi nam se pridružili i počeli da pričaju o filmu. Nikada nismo razgovarali o filmu, o ulogama još manje. U tom krugu prijatelja su bili i Janez Vrhovec, Jovan Rančić, Drago Felba... Mi smo se kretali i družili po kafanama u strogom centru Beograda. Njihovim odlaskom, kafana je za mene izgubila smisao.
[objavljeno: ]
