Izvor: Glas javnosti, 21.Nov.2009, 03:45 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Neću da se farbam da bih ličio na Bogija
Komedija „Sviraj to ponovo, Sem“, o neurotičnom filmskom kritičaru Alenu Feliksu koji posle traumatičnog razvoda pokušava da izlazi sa drugim ženama, biće premijerno izvedena u subotu na Velikoj sceni Beogradskog dramskog pozorišta. Po tekstu poznatog američkog dramskog umetnika, reditelja i pisca Vudija Alena, na osnovu kojeg je 1972. godine snimljen i istoimeni film, predstavu režira Marko Manojlović, a u glumačkoj ekipi u kojoj se nalaze Marko Živić, Ivana Nikolić, Sena Đorović, >> Pročitaj celu vest na sajtu Glas javnosti << Ivan Tomić, LJubinka Klarić..., jednu od glavnih uloga - lik Bogija, odnosno slavnog glumca Hemfrija Bogarta, tumači Dragan Petrović Pele.
- Drago mi je da napokon radim sa mladim rediteljem Manojlovićem o kojem sam čuo sve najlepše. U to sam se i lično uverio tokom rada na ovom komadu koji je veoma dobar, duhovit i zabavan. Nadam se da će ga tako prihvatiti i publika - kaže za Glas Dragan Petrović Pele i napominje da ne bi trebalo praviti bilo kakvu paralelu između filma i predstave.
- To su dva potpuno različita medija. Film je mnogo komforniji. NJegova priroda je fotografija i tu više nema ni levo, ni desno. Što vidiš na slici, to je to. U pozorištu je već drugačije, jer tu publika zamišlja stvari. A, kao što znamo, mašta je čudo.
Da li je priča, s obzirom na vremensku distancu, ostala u istim dramaturškim okvirima ili je, pak, prilagođena sadašnjem trenutku?
- Ništa radikalno nije izmenjeno niti urađeno sa tekstom da bi on bio prilagođen ovoj epohi. Dakle, sve je ostalo isto, odnosno u pitanju je priča o gubitniku koji nema sreće sa ženama. Mislim da za to, u smislu da bi tekst bio nešto razumljivi, aktuelniji ili angažovaniji, i nije bilo neke potrebe, jer se takve stvari dešavaju i danas.
Taj alter ego je, upravo, Bogi ili Hemfri Bogart, lik koji vi tumačite?
- Dogovorili smo da, u smislu imitacije, to eksplicitno ne bude Hemfri Bogart. Naravno, moramo da ispoštujemo neke osnovne stvari, kao, na primer, šešir. Ali, ne pada mi na pamet da sad... (smeh) nameštam zube i farbam kosu da bih ličio na njega. To bi bilo potpuno besmisleno. Bitno je da publika zna o kome je reč i da, svakako, uživa u predstavi koja je, u žanrovskom smislu, melodramska komedija.
Koliko ste naklonjeni toj stilskoj odrednici?
- Danas mnogo više, nego što je to bilo ranije. Umorio sam se od nekih eksperimentalnih tekstova i uželeo sam se rada na nečemu što je „zicer“, na prvi pogled, na prvo čitanje... Voleo bih da i sledeća predstava bude takva ili bar slična tom žanru, jer imam utisak da se i publika, u širem smislu, umorila od dramskih tekstova.
Da li je pozorište validno kada zabavlja publiku ili je ono dobro tek kada kritičari pohvale predstavu?
- Ne bih upotrebio tako grub izraz „zabavlja publiku“. Pre bih rekao zadovoljiti publiku, ostvariti kontakt sa njom. To je zadatak pozorišta. Ono ne postoji zbog kritičara. Kritičari postoje zbog pozorišta. Suština pozorišta i ono zbog čega postoji, je publika i susret sa njom. Kritičari mogu da kritikuju koliko hoće i imaju pravo na to, ali ako predstava ima publiku, ona živi. U suprotnom, nema je više.
Dugo ste bili u stalnom angažmanu u JDP, a onda ste pre nekoliko godina „digli sidro“ i zaposlili se kao profesor na FDU. Znači li to da je pedagoški posao sigurniji od glumačkog?
- Ne. On je, samo, lepši od glumačkog.
Zašto?
- Zato što ima više svežine. Ta promena sredine, veoma mi je prijala, između ostalog i zbog toga što sam poželeo da se bavim malo drugačijim poslom. Pedagoški posao u glumi se bitno razlikuje od samom bavljenja glumom. Ugao gledanja na stvar je isti, ali je druga perspektiva. Rad sa studentima je mnogo lep, zanimljiv, dinamičan i ima jednu svežinu koju nema nijedan drugi posao...
