Izvor: Politika, 18.Feb.2009, 23:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Neće da ubija kompozitora
Češki pijanista Libor Novaček kaže da pokušava samo da sledi kompozitorovu ideju
Sreda pre podne, Kolarčevom zadužbinom odzvanjaju zvuci klavira. Za klavirom češki pijanista Libor Novaček svira repertoar koji je pripremio za svoj prvi nastup u Beogradu. Elegantan, raspoložen, završava probu, i dok silazi sa scene sam počinje priču o navikavanju na beogradski klavir. Kakav je štimung, pitamo ga. Valja li što?
– Svaki instrument ima svoj karakter >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << a na izvođaču je da na probi otkrije kakva mu je boja. Kada nađem njegov „ključ” polako pronalazim ono što me inspiriše. Skoro kao kad upoznajete neku osobu. E, sada, taj proces nekada teče uzbuđujuće, nekad zastrašujuće. A to se desi kada nemate dobar klavir i on vam ne daje energiju. Ne daje nam ništa. A onda se još pogodi da publika bude isto tako neodređena i mlitava" I tada, uprkos svemu, moram da nađem način da i onaj u prvom i onaj u poslednjem redu doživi emociju. Srećom, sada to nije slučaj.
Gde je sva ova znanja i cake sticao naš sagovornik, mladi uspešni izvođač sa priličim brojem ostvarenih koncerata u svojoj karijeri?
– Prve klavirske korake načinio sam na pijanističkom kursu koji je držao moj ujak. Imao sam samo četiri godine, i bio toliko mali da nisam mogao ni pedalu da dodirnem" I dok su druga deca igrala fudbal ili vozila bicikl, za mene je sviranje na klaviru bilo prava pravcata igra. Pošto smo se lepo igrali, ujak je shvatio da klavir za mene može da bude i nešto više od igre – priča Novaček.
Mladi pijanista kaže da je sviranje počeo da uči u rodnoj Češkoj ali navodi i razloge zašto je ta zemlja u jednom trenutku za njega postala previše mala.
– Shvatio sam da nije važno povoditi se za nacionalnim standardima, već tražiti nešto izazovnije. U Češkoj sam znao sve svoje „rivale”, a to ne može biti dobro. Jer, ako znaš da si drugi ili treći u nečemu, ili čak prvi, nema podsticaja i napretka. Hteo sam veću konkurenciju, i upisao sam poznatu Gildhol školu u Londonu. Očekivanja su mi se ispunila, dobio sam priliku da se zaista oprobam i – odjednom sam postao samo kap u okeanu. Mogao sam da se merim sa samim kremom britanske škole, i to ne samo londonskim, jer je reč o metropoli gde sviraju ljudi iz celog sveta, i gde centar muzike zaista znači preplitanje svih kultura. To mi je ulivalo energiju da se dokazujem i radim više – kaže pijanista.
Libor Novaček je postao poznat naročito kao izvođač dela Lista i Bramsa. Kritika beleži da je njegov Brams intiman i misaon, a dok svira Lista – oseća se kao kod kuće. Na tu temu rekao nam je sledeće:
– Mnogi misle da je List strogi virtuoz, ali se ja trudim da nađem drugu stranu tog čoveka u kojem je bilo mnogo strasti, pregršt interesovanja, hobija, sjajnog znanja, iskustava sa putovanja i sve to odrazilo se na njegovu muziku koja je neistražena. Hoću da istražim Listovu dubinu i zato u njoj uživam, a Brams mi je omiljen zbog kristalno jasnog načina njegovog pisanja. Tačan, a u isto vreme nosi suzdržanu strast.
Za koncert u Beogradu Novaček je pripremio češki repertoar – Janačeka i Martinua, pa ga pitamo koliko mu je važno da na nastupima svira nacionalnu muziku.
– I da Česi nemaju velike kompozitore opet bih na nastupima svirao češku muziku jer je moj cilj da priuštim publici muziku koja se ne čuje često. Neću svirati najpoznatiju Mocartovu sonatu ali ću izabrati neku njegovu manje poznatu, jer ne vidim svrhu u sviranju uvek istih dela. Ovo me osvežava. Ima nešto u tome, svirati nepoznata dela velikih kompozitora, koja su u stvari za publiku nova. Stilovi Janačeka i Martinua, pak, potpuno su različiti. Janačekova muzika puna je boja, različitih raspoloženja, kao francuski impresionisti, dok je Martinu, čija se pedesetogodišnjica od smrti obeležava ove godine, moderniji. Kada sviram delo Janačeka pa nakon njega Martinua, boja koju dobijam od klavira potpuno je različita. Kao dva sveta. Moram da prilagodim svoju tehniku, dodir, način sviranja, način na koji slušam klavir, i eto izazova.
Libor Novaček objašnjava i da razumevanje pojedinih autora dolazi sa godinama. Pre pet godina, kaže, nije razumeo Bramsa, dok mu se ta muzika nije „obratila”, pa je poverovao da može da je dobro odsvira.
– Za mene je pijanistička tehnika skoro najmanje važna. Tehnika je naš motor, i naravno da ne možete voziti auto bez motora. Ali previše se insistira na fantastičnoj tehnici. Ona treba da se podrazumeva ali ne i da zaseni, niti da bude na prvom mestu. Važniji je artistički momenat, energija, komunikacija, inspiracija, način na koji se povezujem sa publikom, sa klavirom, glas koji izvlačim iz instrumenta. Jer ja sam samo medijum koji sledi kompozitorovu ideju. Nisam za previše personalnosti, i ne volim da ubijam kompozitora. Mislim da sam to naučio u Londonu i još uvek učim, taj proces traje i ne završava se.
Tako priča mladi Novaček, izvođač koji je nastupao sa Praškom filharmonijom, Simfonijskim orkestrom Hamburga, Filharmonijom iz Brajtona i drugim sastavima. Skroman i upečatljiv pijanista za kraj otkriva one lakše teme: voli da kuva (kao dokaz navodi poseban specijalitet: jela sa karijem), uživa u degustaciji dobrih vina, prati nove modele automobila, čita kad ima vremena, i strasno putuje.
M. Sretenović
[objavljeno: 19/02/2009]
