Izvor: Politika, 20.Sep.2014, 23:01 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Ne verujem u srećne završetke
Poljaci su navikli da prihvataju ulogu žrtve. U međuvremenu, otkrića Jana Grosa, objavljena u knjizi ,,Susedi”, prikazuju da smo se, takođe, ponašali i kao banditi i učestvovali u ubistvima Jevreja
48. BITEF
Bitef je važan i cenjen festival u Poljskoj. Za nas, u Varšavi, ,,(A)polonija” je bila način da govorimo o istoriji, o tome šta se tokom rata događalo u Poljskoj. Mislim da je bilo potrebno da se susretnemo i da, kada je rat završen, razgovaramo o >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << tome što se dešavalo, ali u vreme komunizma za to prosto nije bilo prilike. Zatim, kada smo ponovo osvojili slobodu, kao da je bilo toliko drugih tema koje su bile važnije. Pitam se kako će ,,(A)polonija” biti prihvaćena u Beogradu. To je predstava koja se, gde god da je igramo, snažno preklapa sa lokalnim pričama i društvenim kontekstima, i funkcioniše skoro kao psihoanalitička sesija – rekao je u intervjuu za „Politiku” poljski reditelj Kšištof Varlikovski, čija predstava ,,(A)polonija” će biti izvedena večeras u 19 sati u Hali tri Beogradskog sajma kao druga premijera ovogodišnjeg 48. Bitefa, a u produkciji Novog teatra iz Varšave.
Kšištof Varlikovski svoju scensku poetiku tokom bogate karijere reprezentovao je u mnogim svetskim pozorišnim kućama, od Hamburga, Tel Aviva, Milana, Štutgarta... Beogradskoj publici ovaj autentični umetnik poznat je po režiji teksta „Očišćeni” Sare Kejn, sa 38. Bitefa.
Šta vas je inspirisalo da uradite predstavu ,,(A)polonija”?
Razlozi su brojni. Kada živite u Varšavi, ne možete osloboditi osećaja da živite na groblju, mestu na kojem je celokupna jevrejska populacija ,,likvidirana”, mestu na kojem se geto rasprostirao na trećini teritorije grada. Tokom rata u Varšavi je došlo do dve, beznadne i očajničke, pobune: prva se desila u getu 1943. godine, a druga, Varšavski ustanak, 1944. Ako ne govorimo o onome što se dešavalo u prošlosti, ne možemo ići dalje. Tradicionalno, pre svega zahvaljujući komunističkom obrazovnom sistemu koji je bio manipulativan, Poljaci su navikli da prihvataju ulogu žrtve. U međuvremenu, otkrića Jana Grosa, objavljena na početku ovog veka, u knjizi ,,Susedi”, prikazuju da smo se, osim herojskih dela koja smo učinili, takođe, ponašali i kao banditi i učestvovali u ubistvima Jevreja. Tako da, Poljaci nose deo krivice za sve ono što se desilo, a to je veoma teško prihvatiti. Takođe, video sam način na koji je Memorijalni centar „Jad Vašem” nakon rata odlikovao „Pravednike među narodima”, to jest one pojedince koji su spasavali Jevreje. Bio sam zaista razočaran koliko je ta ceremonija bez duše, mehanička. Čak se ni drveće, koje se ranije u tu čast sadilo u Jerusalimu, više ne sadi.
Predstava „(A)polonija” zasnovana je na klasičnim grčkim i savremenim tekstovima. Zašto ste izabrali baš taj koncept?
Nije bio u pitanju koncept, već neophodnost. Sve je počelo sapričom odve ženekoje su žrtvovale svoj život. Prva je Alkesta, junakinja Euripidove drame, koja svesnodaje životza svogmuža, i čiji se muž usuđuje da takvu žrtvu prihvati. Druga je ApolonijaMačinska, Poljakinja koja je pomagala Jevrejimatokom ratai bila potkazana, a zatim optužena istreljana zbog pokušajada sakrije25 Jevreja. Tokom rata pomaganje Jevrejima u Poljskojbilo jekažnjivosmrću. Zatim je tu Ifigenija, koja je dala životza svojuzemlju.Kombinacija klasičnih grčkih i savremenihtekstova omogućila mi je da o ratnim žrtvama govorim pod okriljem klasične tragedije. Istovremeno, savremeni tekstovi približili su jezik i senzibilitet drevnih događaja sadašnjem trenutku. Upravo zato tekst koji izgovara Agamemnon po povratku iz Trojanskom rata potiče iz savremenog romana ,,Dobronamerni” Džonatana Litela.
Uz to, nisam nikako želeo da se predstava uplete u nekakve direktne presude, pa sam na primer koristio i tekst iz romana ,,Elizabeta Kostelo” Džona Maksvela Kucija, u kojem penzionisani pisac izjednačava jevrejski holokaust sa holokaustom životinja koji se svakodnevno dešava u klanicama širom sveta.
U „(A)poloniji” istražujete istoriju žrtve. Do kakvih ste otkrića došli?
Navikli smo dagledamo na ovu vrstu žrtve kao na herojsko delo. U pitanju je čak nešto što je u osnovi evropske kulture, čitavo hrišćanstvo zasnovano je na ljudskoj žrtvi. Ali sve to nije uopšte tako nedvosmisleno. Ljudska žrtva povlači čitav niz posledica za sobom. Na primer, deca Apolonije Mačinske nikako nisu mogla da prihvate činjenicu da je njihova majka, trudnica sa dvoje dece, rizikovala svoj život da bi pokušala da spasi svoje sugrađane, Jevreje. Admet, Alkestin muž, nije shvatio koje sve posledice nosi činjenica da je prihvatio žrtvu svoje supruge. Ifigenijina žrtva nalazi se na početku niza žrtava i dželata, bez presedana u grčkoj tragediji. Tako da nema kristalno jasnih priča o žrtvama, uvek je tu neka senka, koja se za njima povlači.
Studirali ste istoriju, filozofiju, francuski jezik, književnost... na kraju ste diplomirali režiju na Univerzitetu u Krakovu. Na koji način ova različita znanja pomažu vašem pozorišnom iskazu?
Reditelj je praviautorpredstave. Za mene je ,,režija”, u onom staromsmislu reči, u najboljemslučajubila tu samo da stvori neku vrstu scenske pozadine za tekst, potpunoarhaična ibesmislena. Ako se pozorište posmatra kao bilo šta drugo osim mesto za susret i raspravu, to je užasno. Ja bežim iz pozorišta, iz pozorišne konvencije.
U vašoj karijeri posebno poglavlje posvećeno je postavljanju Šekspirovih drama. Takođe, poznati ste po inovativnoj postavci Kafkinog ,,Procesa”. Koje temevasintrigiraju?
Šekspirpredstavljazaista najveću moguću pozorišnu školu. Njegovitekstovisu veomadrastični, kršerazličite tabue, ali ih je pozorišna konvencija zamaglila i oni više ne funkcionišu, izgubili su svoju moć. ZahvaljujućiJanu Kotu injegovoj knjizi „Šekspirnaš savremenik”, objavljenoj pre dosta godina, naučio sam dane verujem konvencionalnim iščitavanjima Šekspira, da ne verujem u te srećne završetke koji niti nešto završavaju niti čine predstavu jednostavnom, naprotiv. Sve te svadbe, one su samo začetak katastrofa, koje mi ne stignemo da vidimo. Osim možda u ,,Otelu”, u kojem je venčanje bele Dezdemone sa crnim Otelom, koje se dešava na samom početku, moglo da bude samo jedan srećan završetak, ali u ovom slučaju Šekspir je odlučio upravo to, da prikaže ono što se dešava nakon ,,i živeli su srećno do kraja života”. Tragam za autorima koji stvaraju celokupan svet. Za onima koji ne pišu ,,za scenu”. Kafka i Kuci na primer, kojima se stalno vraćam, svakako su jedni od takvih autora.
Šta trenutno pripremate?
U varšavskom Novom teatru, gde radim kao umetnički direktor, pripremamo predstavu zasnovanu na Prustovom romanu ,,U potrazi zaizgubljenim vremenom”. E, to je provokativan tekst! Međutim, ovaj se tekst, takođe, obično čita na jedan opšte prihvaćen način i to u velikoj meri poništava njegovu snagu. Mene interesuje Prust kao pronicljiv i radikalan posmatrač društvenih skandala, a ne kao sentimentalno štivo na koje se gleda kroz besmislenu izmaglicu prepunu „madlena” kolača.
Borka G. Trebješanin
objavljeno: 21.09.2014
