Izvor: Politika, 07.Jan.2015, 23:02 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Ne verujem u podelu na centar i marginu
Imaginacija omogućava da uživamo u nesigurnosti. Drugačija stanja me malo interesuju
Vreme nekoliko poetskih tema, koje se smenjuju i variraju na različite načine, kao da je prošlo. Toga su pre svega svesni mladi pesnici, poput Gorana Korunovića. Njegova zbirka poezije „Crvena planeta” iskorak je u nepoznato iskustvo, koje kao da poručuje da ako se osećamo sigurno i ušuškano u svom svetu, na mnogo smo lošem putu.
Tako je i u prethodnim Korunovićevim zbirkama >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << „Gostoprimstva”, „Reka kaiševa”. Njegovi komparativni ogledi, objavljeni prošle godine u „Službenom glasniku”, naslovljeni su „Literatura i opasnost”. Goran Korunović nedavno je odbio priznanje „Milan Bogdanović”, o čemu će biti reči u ovom razgovoru.
Pripadate pesničkoj grupi okupljenoj oko edicije Caché. S kojim ciljem je osnovana, koji je njen moto?
Grupa nema moto ni manifest. Pada mi na pamet Blejkova izreka: „Ako drugi nisu bili ludi, mi treba da budemo.”
Ako je cilj stvaralaštvo, a ne ustaljeno kritikovanje svega postojećeg, ipak u vašem stavu postoji protivljenje. Čemu?
Svemu što je mlako i predvidljivo.
Protivite li se i tom uobičajenom stavu da je kulturni život mrtav, da knjige niko ne čita, da se sve raspada, da nema smisla pisati?
Taj stav je sasvim mlak.
Vaše poetske večeri, i ona održana u Srpskom književnom društvu pre mesec dana, posećene su?
Da, posećene su.
Sami i objavljujete svoje knjige. Zašto?
Mnogo je vanliterarnih faktora koji utiču na sudbinu pesničke knjige, pa i same poezije. Samizdat je reakcija na takav književni i ideološki poredak. Između ostalog, omogućava da se fokus vrati na nijanse i snagu samog pesničkog teksta, a i da knjige, koje sami uređujemo, pripremamo za štampu, a najčešće i doslovno izrađujemo, izgledaju i distribuiraju se onako kako mi to želimo. Sva Caché izdanja su besplatna.
Plašite li se samodovoljnosti, izolovanosti u kulturnom životu Srbije?
Ne. Ne verujem ni u strogu podelu na centar i marginu. Pre bih rekao da je oslobođen prostor za neočekivane i neidentifikovane književne objekte.
Vaša nova poetska zbirka „Crvena planeta”, kao i prethodne „Gostoprimstva” i „Reka kaiševa”, govori o iskustvima koje registruje osetljiva i proširena svest. Šta za vas znači takvo posmatranje?
Znači slavljenje subjektivnosti i prepuštanje radikalnim iskustvima da pronađu put do pesničke forme.
„Kuda god da krenem, rebra mi uplove u duhove nebeskih tela”... To je sigurnost koju daje samo nesputana imaginacija?
Imaginacija omogućava da uživamo u nesigurnosti. Drugačija stanja me malo interesuju.
Vilijam Blejk, Novalis, Tomas Ligoti, kosmos Stivena Hokinga, Lakanova psihoanaliza... Koju još tradiciju cenite?
Tradiciju egzorcizma.
Da li vam je važno da budete shvaćeni?
Da, ali nije presudno. Čak i ako se ne razumemo u prvi mah, pismo uvek stiže na svoje odredište.
Pišete kritiku o savremenoj pesničkoj produkciji. Verujete li da kritika još uvek ima uticaja?
Verujem da ima. Ne zato što književnost od nje zavisi, već kao prostor u kom se mogu osnažiti određeni čitalački i životni senzibiliteti.
Odbili ste da primite dodeljenu vam nagradu „Milan Bogdanović”, i ovaj događaj prošao je prilično tiho... Zašto ste to učinili?
Reč je o jednostavnom gestu: vrlo intimnom i dovoljno javnom da izrazi ono što trenutno osećam povodom mehanizama koji uređuju književni život u Srbiji. Poslao sam kratko saopštenje instituciji koja dodeljuje nagradu, ali ga ona, koliko mi je poznato, nije objavila.
Da li primiti nagradu podrazumeva određeni kompromis?
Naravno, kao i ovaj intervju u „Politici”.
Marina Vulićević
objavljeno: 07/01/2015
