Izvor: Blic, 02.Jun.2001, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Ne umemo da se bunimo
Ne umemo da se bunimo
Slika kao umetničko delo je doživljavala razne intervencije tokom poslednjih nekoliko decenija. Ali, ono što je Igor Marsenić (1974) učinio iznenadilo je publiku koju je, utisak je, zatekla slična inventivnost - njegovi radovi su briljantno izvedene slike_arhiva koje su upakovane u celofan. Providni, raznobojni plastični materijal.
- Inspiracija za to je moja fascinacija pojmom cenzure. Ono što mi je interesantno jeste činjenica da su zemlje >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << koje najviše propagiraju liberalizam, demokratiju i ljudska, odnosno, manjinska prava, u suštini, najzatvorenije u pogledu ‘problematičnih’ sadržaja koji bi mogli da stignu do njihovih građana. Cenzuriše se sve: spotovi, pesme, knjige. Određuju se starosne kategorije i grupe kojima se omogućava pristup filmovima ili magazinima -kaže Igor Marsenić, član kontroverzne umetničke grupe HYPE.
Igor Marsenić je ozbiljno angažovani slikar, čija dela imaju sociološku poruku, kojom bi da podseti na osnovnu reakciju koja je do sada pokretala svet - da se buni. Na ovo je, inače, čovečanstvo, uljuljkano u potrošački menalitet ili nametnutu borbu za egzistenciju, zaboravilo.
- Šta se desilo sa nama, pita se autor ove izložbe u galeriji 'Zvono' i dodaje: 'Mentalna katatonija kojoj smo bili izloženi decenijama uzela je svoj danak. Bizarne pevaljke, monstruozni zločini, pornići, konzumiranje narkotika, protuve koje se nazivaju liderima, uništili su više generacija. Pitao sam se da li smo mi živeli u najslobodnijem ili najrepresivnijem društvu u Evropi. Pitao sam se još i da li ovde ima slobode stvaranja, jer kulturni model koji je uspostavljen najbolji je dokaz kako se najvrednijim pojmom u životu svakog društva i pojedinca - slobodom izbora - može manipulisati. Ovde je makar i simbolična ‘sloboda’ služila ‘represiji’. Sloboda nije i nužno dobra. Slobodniji su oni kojima nije sve dostupno. Zato sam svoje ranije radove koji su bili hard kor pornografski motivi umotavao u crne neprovidne kese sa reklamama na njima, cenzurišući na taj način sopstvena dela da bih ‘zaštitio’ posmatrača od njihovog kontaminirajućeg efekta. To je bio ironičan odnos prema slobodi mišljenja'.
O vezi erotike i svojevrsne nakaznosti koja se plete oko nje kroz moderne sisteme društveno prihvatljivog i poželjnog ponašanja, autor kaže: 'Novi radovi su zadržali erotiku i smrt, dominatne teme mog stvaralaštva. Predlošci za slike_arhiva su marketinške kampanje za proizvode ili prestižne događaje. Istrgnuti iz svog reklamnog okruženja ti motivi dobijaju svoje primarno značenje zavodljivog, odnosno erotskog. Odabranim motivima želeo sam da upozorim na manipulaciju seksom i seksualnošću. Osim toga, osvrćem se i na demistifikaciju umetnosti i njenog čina. Lično sam fasciniran količinom umetničkih dela koja se nalaze u kolekcijama velikih korporacija i banaka, brojem umetnika koji egzistiraju na globalnoj art sceni, cenama koje određeni umetnici postižu na aukcijama, kao i novcem koji se tu ‘vrti’. Pitao sam se šta je kvalitetno u tom moru autora i dela. Šta će preživeti aktuelni trenutak? Bojim se da će hiperprodukcija izazvati i hiperinflaciju. Sve je manje dela, a sve više proizvoda umetnosti. Svoje radove sam koncipirao s te pozicije. Slike su upakovane u identične ambalaže, čekaju svoje kupce koji će ih otpakovati i konzumirati kao svaki drugi proizvod. Nadam se da sam - spajajući oprečne ideje, materijale i ravni - uspeo da stvorim radove koji će odgovarati na estetske izazove Vrlog Novog Sveta'. Branimir Gajić
