Izvor: Politika, 27.Sep.2009, 23:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Ne samo konceptualizam
Kakav nam je Oktobarski salon potreban: široki dijapazon svih mogućih umetničkih iskustava ovde kod nas, i to bi mnogo značilo publici
Među akterima ovdašnje umetničke scene neretko se mogu čuti sasvim oprečna mišljenja o tome da li Oktobarski salon treba da bude međunarodna izložba, kakav i jeste od 2004. godine, ili valja reafirmisati pređašnju koncepciju.
O tome za naš list i u današnjem nastavku govore istoričari umetnosti i umetnici.
>> Pročitaj celu vest na sajtu Politika <<
Slavko Timotijević, istoričar umetnosti, smatra da je osnovni problem sa Oktobarskim salonom, kada se stvari pojednostave – domaći mentalitet. Koji je, naravno, u vezi sa parama.
– Tek kada su uključeni inostrani umetnici u program on je zaista počeo da dobija obrise jedne „normalne” manifestacije.
Problem je u tome što naš mentalitet uvek voli da postoji samo jedan gospod bog. Da bude jedan Oktobarski salon u jednoj večno nepromenljivoj matrici i po mogućstvu sa uvek istim umetnicima na koje je publika navikla, pa da stare zajedno. To je, naravno, i kulturno-politički problem jer je ultimativno potrebno osnivanje novih manifestacija, ali niko ne želi da se angažuje da dobije budžet za neku novu manifestaciju već se borbe uvek vode oko jednog i jedinog budžeta.
Nažalost – dodaje Timotijević – recidiv socijalističke borbe protiv elitizma i danas se vodi na taj način da se kvalitet smanji radi masovnosti, pa tako stalno opstajemo u kulturalnom konceptu koji je stotinu godina star.
– Prosto je neverovatno da jedan kritičar, recimo Đorđe Kadijević, tokom 40 godina preko uglednog nedeljnika seje mržnju prema savremenoj umetnosti i propagira jedan krajnje zaostali, čak retardirani kulturni koncept, zbog čega sam i prestao da čitam NIN.
Saša Janjić, istoričar umetnosti, kaže da značaj Oktobarskog salona nije u tome što je to najstarija manifestacija već u njegovom međunarodnom karakteru i činjenici da je u poslednjih nekoliko godina uspeo da se uskladi sa potrebama novog vremena.
–Međunarodna koncepcija Oktobarskog salona omogućava nam da se sretnemo sa značajnim imena iz sveta umetnosti kao i najnovijim produkcijama i da se sa njima uporedimo. Mana ove koncepcije je što u takvim uslovima mali broj domaćih umetnika ima šansu da izlaže. Međutim veliko je pitanje da li domaća scena, pored nesumnjivog kvaliteta određenog broja umetnika, poseduje produkcijske mogućnosti koje bi zadovoljile ovako veliku izložbu. Moje mišljenje je da samo mali broj umetnika ima mogućnosti za tako nešto, ali i svest o tome šta danas znači biti deo savremenog art sistema.
Oktobarski salon bi kao godišnja manifestacija mogao da se poveže sa Bitefom i Bemusom i tako bi Beograd mogao da postane veoma važno mesto na evropskoj kulturnoj mapi.
– Prethodni saloni koji nisu bili međunarodni stvarali su i prikazivali jednu sliku o domaćoj sceni koja je odgovarala tadašnjem trenutku (šezdesete, sedamdesete i osamdesete godine socijalizma i problematične, ratne devedesete). Danas kada je opšte društveni konsenzus približavanje i ulazak u EU, i Salon mora polaziti sa pozicija koje uzimaju u obzir politički i socijalni trenutak – kaže Janjić.
Branko Miljuš, slikar, mišljenja je dajeOktobarski salon funkcionisao pod jednim principom, kao široka manifestacija gde su mogli da konkurišu svi umetnici u Beogradu ili Srbiji ili nekad u Jugoslaviji.
– Bio sam više puta u savetu Oktobarskog salona i mislim da je potrebno da imamo Salon koji ima širinu, kao što je imao nekad, s tim da imamo i goste iz inostranstva. A ne da imamo stalno istu situaciju koja glasi: konceptualizam, samo konceptualizam i ništa drugo. Vrlo često neće se u tom slučaju naći ni dve do tri slike koje možete okačiti na zid. S obzirom na to da imam veliko iskustvo, više od pedeset godina sam aktivan, takva situacija nije dobra za umetnike. Vrlo često se za učešće na Salonu pozivaju uvek isti ljudi. Voleo bih da vidim šta se stvara kod nas, a ne samo konceptualizam, instalacije i video-snimke.
Jednostavno, kaže Miljuš, Salonu je potreban širok dijapazon svih mogućih umetničkih iskustava ovde kod nas, i to bi mnogo značilo publici.
– Da li vredi pokupiti sve pare iz budžeta ovog grada i napraviti jedan luksuzni Salon sa eksponatima koji možda i ne zadovoljavaju? – pita se naš poznati slikar.
Priredile: M. Đorđević i B. Lijeskić
[objavljeno: 28/08/2009]
