Izvor: Blic, 17.Sep.2005, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Ne pitajte
Ne pitajte
Kad se približi Bitef, moje mlađe kolege skole me sa pitanjima o mom izboru. Ima pitanja koja odaju da su kolega i koleginice dobro proučili šta moj izbor nudi. Nešto stariji se pozivaju na svoje iskustvo gledaoca prethodnih Bitefa.
Najteža su pitanja onih kojima u očima vidim da iza njihovih pitanja ne stoji ni intelektualni trud, ni profesionalna obaveštenost, ni lična radoznalost. Tim kolegama, koje me pitaju ono o čemu pojma nemaju, rado bih uskratio >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << odgovor. Ali kako se držim pravila da je moja dužnost da, kao selektor i umetnički direktor jedne značajne manifestacije, odgovaram na svako pitanje, stisnem zube, stišam temperament i odgovorim što bolje mogu, uprkos nezadovoljstvu koje sam rešio da ispoljim.
Evo male zbirke otrcanih pitanja koja su se dugom upotrebom izlizala, čak i ako ih postavljaju kompetentni novinari. Dajem kratak odgovor, na slobodnu upotrebu onih koji ih smatraju obaveznim.
Pitanje: 'Da li ima neke predstave za koju vam je žao što niste mogli da je dovedete na ovogodišnji Bitef?'
Odgovor: 'Ima. Nema tako bogatog festivala na svetu čiji selektor ne može da navede malu pregršt predstava koje nije mogao da uvrsti u program iz najrazličijih razloga. Ili je predstava preskupa. Ili ansambl nije slobodan. Ili predstava više ne postoji, iako je prikazana tek prošle sezone.'
Evo originalnijeg pitanja: 'Da li ima predstave koje vam je žao što ste doveli?'
Odgovor: 'To vam mogu odgovoriti odmah sutradan posle Bitefa. Naravno da je reč je o predstavama za koje sam mislio da će biti publici zanimljive, kritici relevantne, a iznevere moja očekivanja. Ako selektor ne pravi izbor po sistemu 'Min njet', takvih promašaja će uvek biti. Poenta je u tom da ih bude što manje.'
Imunizacija
Domaće teme razračunavanja sa penzionerima ili prosvetnim radnicima, potvrđuju vladavinu svojevrsnog transpolitičkog trenda savremenog sveta, koji se okreće ka nekoj vrsti unutrašnjeg rata države protiv svoje vlastite prirodne reference. Ta politička konfiguracija otvara mesto za dvoboj između vlasti koja teži totalitarnom pozivanju na sebe i jedne ironične ili neposlušne mase.
Iza svake zvanične politike savremenog sveta (kome i mi pripadamo) krije se logika transpolitičkog, koja u nemogućnosti racionalnog upravljanja društvom, bira ucenjivanje, odvraćanje, spektakularno izazivanje ili podsticanje. Njeno najubojitije oružje jeste politika hladnoće i ravnodušnosti, uključujući tu i ravnodušnost prema društvenom.
Na očajanje penzionera smo već oguglali. Ovogodišnji štrajk prosvetnih radnika, koji nas ničim nije iznenadio, i na koji smo istrenirani da ne reagujemo, jer se svake jeseni (očigledno bezuspešno) ponavlja, predstavlja jedan u nizu fenomena koji potvrđuju da je savremeni trend transpolitičkog i kod nas potpuno zaživeo. Oslanjajući se na komunikaciju ucenom, koju su građani prinuđeni da koriste naučivši je od vlasti, ovi fenomeni predstavljaju ogledalo našeg sopstvenog nestajanja kao političkog društva, što tobožnji 'politički' događaji očajnički nastoje da prikriju.
Simboličko nasilje koje vrši vlast u doba transpolitike, sadržano je u vođenju 'politike goreg', u politici izazivanja vlastitih građana, u modelu dovođenja čitavih kategorija stanovništva u očaj, u neku vrstu samoubilačkog statusa. Uz ponmoć medija, vlast igra na ubitačnu kristalizaciju ravnodušnosti, zahtevajući od nas ostalih da budemo zaverenici u očekivanju fatalnog scenarija. Strategija 'još goreg', rezultira stanjem u kojem 'simbolički odstreljeni' (penzioneri ili prosvetni radnici) zapravo diskvalifikuju sami sebe u očima javnosti.
Ta suptilna likvidacija, zaklanjajući se alibijem krize, preti da nas potpuno imunizuje i otupi za probleme koji se tiču Drugih. Toga moramo biti svesni ako ne želimo da se jednog jutra probudimo preobraženi kao Kafkin junak.
