Izvor: Blic, 02.Apr.2005, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Ne možeš videti sve
Ne možeš videti sve
U martu je bilo toliko pozorišnih događaja, premijera, festivala i gostovanja da i najuporniji posetilac, bio on kritičar ili obični ljubitelj pozorišta, nikako nije mogao da vidi sve.
Tako sam ja video mađarsku predstavu 'Kuc-kuc' na novoosnovanom Fistu, ali zato nisam mogao da vidim srpsku premijeru Koltesa 'U samoći pamučnih polja' u Beton-hali u režiji Ivane Vujić. Sutradan sam ipak u toj istoj Beton-hali video isti komad, prvu njujoršku >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << predstavu jednog Koltesa u Beton-hali, ali zato nisam bio na sarajevskoj predstavi u okviru IV međunarodnog festivala 'Slavija'. Bio sam na premijeri 'Igre ludosti' Gordane Lebović u Bitef teatru, ali zato nisam mogao da budem na otvaranju pomenutog festivala 'Slavija' otvorenog bugarskom predstavom. Bio sam na V spratu Narodnog pozorišta na prvom izvođenju u Beogradu (a napisana je pre 2410 godina) Euripidove tragedije 'Ifigenija na Aulidi', ali zato ne i na 'The Beauty Queen' Crnogorskog narodnog pozorišta.
Video sam 'Skrivene muškarce' (ne 'Skrivene ljude') u Bitef teatru, a nisam 'Džandrljivog muža' iz Sombora. Ko je hteo da bude na poslednjoj predstavi Festivala 'Slavija' i dodeli nagrada, nije mogao da bude na Plesovima Azije u Bitef teatru, niti da sa predstavnicima IETM bude na prezentaciji Dah teatra umreženog sa Balkan ekspresom. Dakle, prisustvovanjem na jednoj predstavi propustile ste čak dva druga pozorišna događaja. Dok sam gledao 'Debeljuce u suknjama' iz Maribora, propustio sam dve predstave Gombroviča na Fistu - poljsku predstavu 'Venčanja' i slovačku predstavu 'Ivona, kneginja burgundska'.
I šta da vam kažem... Ako neko i neće da se ponaša elitistički i želi da vidi sve što se u Beogradu događa na pozorišnom planu, ne može.
Ogovaranje
Ima istine u rečima da je ogovaranje kolevka psihologije i jedan od uslova društvenog grupisanja. Retki su oni koji su odoleli izazovu ogovaračke strasti, oplitanja po odsutnima, saučesničkog odobravanja kada drugi kude treće, ili pak konformističkog ćutanja kada se onaj o kojem je reč može uzeti u zaštitu.
Kao jedan od najzanimljivijih psihosocijalnih fenomena, kao model pražnjenja agresije, besa ili zavisti, ali i kao oblik osvete, ogovaranje je iz zatvorenosti privatnih prostora i mraka kuloara, polako izašlo u javnost predstavljajući se u svoj svojoj moći i sočnosti, kao novi model javne komunikacije.
U potrazi za što intrigantnijim sadržajima, a u skladu sa logikom tržišta koja zahteva apsolutnu komercijalizaciju, naši mediji su kako bi bili konkurentni, otvoreno ohrabrili različite vrste javnog ispovedanja, koji ne retko poprimaju oblik klasičnog ogovaranja. Takvi nastupi su po definiciji intrigantni jer se upravo tada radi o pokušaju da se na videlo dana iznesu nepoznati detalji ili pikanterije o osobi i koja uglavnom nije u prilici da se brani. Fenomen bezbedne udaljenosti, kako vremenske, tako i prostorne, daje priliku 'saradnicima, saučesnicima, svedocima ili savremenicima' da se razmašu u svojim opservacijama, sećanjima ili ocenama. Tako smo i mi kao publika neosetno uvučeni u igru, u narodu poznatu pod nazivom 'rekla-kazala', kojom nas prećutno obavezuju da se svrstamo na neku od predstavljenih strana.
Fenomen o kojem je reč, prirodna je posledica dugogodišnje kriminalizacije društva, koja se prikrivala ili prikazivala kao neka vrsta nužnosti na koju su nas prefidno privikavali. Obelodanjivanje 'kripto' prakse 'prethodnika', njihovi tajni i problematični životi, postali su tako svakodnevna tema u našim medijima.
Već imunizovana na brojne skandale i afere, u atmosferi brojnih nerešenih slučajeva, javnost se drži u stanju permanentne tenzije, budući da ohrabrivanjem pomenutog mehanizma, niko više ne može biti nesporan i izuzet od javnog ozloglašavanja.
