Izvor: NoviMagazin.rs, 23.Avg.2019, 12:03 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Ne/kultura sećanja - Rasprodaja Starog sajmišta
Država može lex specialisom, kao u slučaju Beograda na vodi, da odredi namenu Starog sajmišta kao memorijalnog centra sa odgovarajućim sadržajem, umesto da decenijama posle stradanja logoraša i po nesuvisloj ceni prodaje lokacije privatnom preduzetniku
Piše: Bojana Milovanović
U priču o Starom sajmištu kao da je stala priča o čitavoj Srbiji, o našim karakterima i načinu života. To je storija o neodgovornosti, nepromišljenosti, o zločinu >> Pročitaj celu vest na sajtu NoviMagazin.rs << koji se dešava posle samog zločina, priča o teškom ubistvu kulture sećanja.
Mesto velikog stradanja, nacistički logor smrti na levoj obali Save u Zemunu, Staro sajmište kao da decenijama nema i ne uspeva da nađe svoju pravu namenu i svrhu, da nas pouči i podseti. Setimo ga se kada na tom prostoru – kojim zbog žrtava, njihovih potomaka, ali i novih naraštaja Srbije mora da vlada duh saosećanja i sećanja – neko pokuša da napravi komercijalni objekat.
U tom poslu zaborava nedužnih nema.
SKUPA PROCENA: Procenjuje se da je u logoru koji su držali Nemci, a nalazio se na teritoriji zloglasne Nezavisne Države Hrvatske (NDH), kojoj je Zemun pripojen, za vreme Drugog svetskog rata ubijeno oko 10.500 Srba, oko 6.300 Jevreja, kao i nekoliko stotina Roma i pripadnika drugih naroda.
Jednu od zgrada u upravo tom prostoru Miodrag Krsmanović je kupio 1998. od tadašnjeg Zavoda za izgradnju grada Beograda. Zgradu je uknjižio i počeo da ulaže u nju.
“Prošao sam sve institucije, kupio je, mislio da je sve legalno, da je to sve moje i da je sve u redu. Buđ, vlaga, sređivanje krova, struja – ‘lečio’ sam je četiri, pet godina, sredio, uredio i počeo da radim. Onda se neko setio da nešto nije u redu i da je zgrada pod zaštitom države”, objašnjava Krsmanović za Novi magazin.
Uložio je novac zarađen građevinskim poslovima u Španiji. Mnoge poslove pokušavao je da pokrene, propadali su jedan za drugim. Pomislio je da je otvaranje vrtića dobra ideja jer je reč i o edukaciji. Dobio je sve akreditacije i dozvole države, ali su se nakon brojnih osuda i medijskih naslova poput “Obdanište u logoru smrti”, roditelji i deca povukli.
“Uložen je veliki novac, fantastični su uslovi, najmodernija oprema, da je u Njujorku, bilo bi fenomenalno. Ali, kažu, logor smrti, ne može se i mi prekidamo i propadamo. Dozlogrdilo mi je. Država sada sudski traži poništenje ugovora iz 1998. U redu, neka poništi, neka mi vrate uloženo, pa da se pozdravimo. Sud treba to da odredi”, objašnjava Krsmanović i dodaje da sudski spor traje, ali da je, ukoliko ga domaći sudovi iznevere, po pravdu spreman da ide i pred međunarodne institucije u Strazburu.
BEZ SEĆANJA: Brane Popović je član Jevrejske opštine Beograd više od 60 godina i u razgovoru za Novi magazin podseća da je Staro sajmište svojevremeno bilo ponos predratne Jugoslavije i njena nada u prosperitet, a tokom Drugog svetskog rata postalo je jezivo mesto stradanja desetine hiljada nedužnih ljudi.
“Zbog toga su to ukleto, sumorno mesto, koje mnogi zaobilaze možda i ne znajući zašto, napuštali svi koji su ikako mogli. Tu su ostajali samo oni koji nisu imali kuda da odu. Od svega su ostale ruinirane zgrade, koje se samo čudnim i neprirodnim inatom održavaju da se ne uruše same u sebe, i očajni stanovnici i njihova deca koji ne mogu da biraju gde će živeti”, priča Popović.
Sa žaljenjem primećuje da je Sajmište zapušteno i da odavno predstavlja sramotu Beograda, Srbije i naroda koji ovde živi. Ništa se, tvrdi on, nije promenilo u svesti, odnosu vlasti, kao ni građana prema kulturi i negovanju sećanja.
“I zato me uopšte ne čudi što je u još postojećoj, sada našminkanoj zgradi u kojoj je nekada bila logorska mrtvačnica, u ono vreme redovno pretrpana gomilama izmučenih leševa, i u lepoj senovitoj bašti ispred nje smešten restoran koji poziva prolaznike da svrate i pojedu i popiju nešto! Da pitate zaposlene šta je tu nekada bilo, verujem da ne bi znali”, naglašava.
Neposredno preko puta te zgrade, dodaje, nalazi se relativno veliki okrugli Spasićev paviljon. Tu je sada vežbaonica-teretana, a pre je godinama bila diskoteka u kojoj su priređivane vesele i bučne novogodišnje zabave. I najnovije – uređeno je dečije zabavište.
“Ni oni koji tu dolaze da vežbaju, ni oni koji su se tu veselili i plesali uz disko muziku, ni oni koji tu treba da dovedu svoju decu, verovatno do pre nekoliko nedelja – dok se mediji i društvene mreže nisu zainteresovali za novi skandal – nisu znali da su u toj zgradi od bolesti, gladi i hladnoće umirali ljudi, uglavnom žene i deca jer je tu bila logorska bolnica – bez lekova, bez medicinskog osoblja, bez hrane i bez grejanja tokom užasno hladne zime 1941/42. Nisu ni mogli da znaju jer im niko nije rekao, a niko nije rekao jer je sećanje odavno ubijeno. Isto važi i za vlasnika zgrade, koji tvrdi da nije znao šta je kupio”, kaže naš sagovornik.
Nema sumnje da je u “tu nesrećnu zgradurinu” vlasnik uložio veliki novac da bi je koliko-toliko uredio i da bi je vrlo rado prodao – samo kad bi neko hteo da kupi.
“Niko od njih nije kriv, ne može se okriviti neko zato što nešto nije učinio – što se nije zainteresovao i raspitao se o prošlosti kad se već niko od starijih i upućenijih nije potrudio da ga pouči dok je bio mlađi”, emotivno, ali razložno i opominjuće objašnjava Popović.
Rešenje je u dostojnom, dostojanstvenom i skromnom obeležavanju tog mesta stradanja.
“Ono bi podrazumevalo obezbeđenje smeštaja i raseljavanje svih nesrećnika koji tu žive, neophodnu popravku dotrajalih zgrada koje su svojevremeno činile strukturu privrednog sajmišta, rušenje kasnije građenih struktura, parkovsko uređenje celog bivšeg prostora sajmišta i organizaciju dostojnog memorijalnog muzeja. Potpuno je jasno da je naša država siromašna i da je teško naći novac za neprofitna ulaganja. Ovo je, međutim, odavno dospeo dug sećanja na pobijene stanovnike ove države, i on mora da bude plaćen”, zaključuje Popović.
JEDINA MOGUĆNOST: U međuvremenu, država godinama najavljuje i planira da na prostoru Starog sajmišta napravi memorijalni centar koji će biti mesto sećanja na stradanje koje ne bi smelo da se ponovi. Pre pet godina Grad Beograd formirao je komisiju sa zadatkom da osmisli uspostavljanje memorijalnog centra na levoj obali Save. Ta komisija dugo nije zasedala, ali nije ni rasformirana, u međuvremenu je, pre nekoliko meseci, oformljena interresorna radna grupa zadužena za utvrđivanje koncepcije, programskog sadržaja, davanje modela upravljanja memorijalnim kompleksom na Starom sajmištu.
Donošenje zakona koji bi sve to trebalo da reguliše više puta je odlagano, a poslednji rok koji se u javnosti čuo kao termin u kojem će nacrt biti konačno završen jeste septembar ove godine.
Na čelo gradske komisije postavljen je vladika Jovan Ćulibrk. U izjavi za Novi magazin on navodi da je, što se tiče prostora Starog Sajmišta, neprihvatljiva bilo kakva upotreba tog prostora osim onog koji se odnosi na memorijalizaciju tragičnih događaja koji su se zbili na tom prostoru između 1941. i 1944, odnosno stradanja u oba nemačka logora koja su bila na tom mestu.
“Sasvim je sigurno da Beograd ima dovoljno mesta za sve druge inicijative, uključujući i najplemenitije, kao što je dečiji vrtić”, poručuje Ćulibrk.
Član još nerasformirane gradske komisije je i novinar Veran Matić, koji podseća da je ideja bila da se donese lex specialis kojim bi trebalo da bude regulisano uređenje Starog sajmišta kao memorijalnog centra za sećanje na žrtve Holokausta.
“Mislim da je rešenje lex specialis, kao što je sa druge strane reke napravljen lex specialis za Beograd na vodi”, kaže Matić za Novi magazin.
Biće velikih problema, uveren je on, ako se u slučaju Starog sajmišta budu primenjivali postojeći zakoni o muzejima jer će, kako ocenjuje, to doneti brojna ograničenja za takav prostor.
Kritikuje i državu koja je, prema njegovom sudu, neodgovorna kad je reč o formiranju Memorijalnog centra Staro sajmište.
“Spasićev paviljon je stalno pod kontroverzom zbog sadržaja koji su se proteklih 20 godina odvijali na tom prostoru. Problem je veoma lako rešiv zamenom tog prostora. Grad sigurno može da zameni adekvatan prostor za taj i da paviljon stavi u pravu funkciju. Bilo bi najbolje da tu bude Muzej Holokausta”, predlaže Matić.
Dodaje da je krajnje neadekvatno da se u tom prostoru dešavaju bilo kakvi sadržaji koji ne odražavaju sećanje na stradanje koje se tu dogodilo.
Ukazuje da je izgradnja memorijalnog centra na mestu Starog sajmišta od nacionalnog interesa i na tome treba da se angažuju celokupno društvo i država. I Vlada. “To je veoma važno za ovo društvo u kojem postoje pokušaji da se vrši revizija istorije. Ovakav memorijalni centar svakako bi mogao da pomogne da istorijska zbivanja sagledamo na pravi način”, zaključuje Matić.
No, leva obala Save, taman preko puta Beograda na vodi, ostaće očito još ruina koju bi ambiciozni bez sećanja da prisvoje i prenamene, makar u najplemenitije svrhe, kako kaže vladika Jovan Ćulibrk.
A na čekanju je najplemenitija i jedino moguća – muzej sećanja na žrtve nacističkog stradanja sa adekvatnim sadržajima koji bi mlade učili šta mržnja i bezumlje čine.
I najgore je što Srbiju na to šta može Starom sajmištu da se desi najčešće podsete ljudi koji ne žive ovde, strani novinari “upale” alarm.
.jpg)
