Izvor: Blic, 09.Maj.2009, 06:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Ne bežim od zla nego ga napadam
Sam za sebe Miloš Šobajić kaže da slikanje doživljava kao psihoanalizu. Za njega su ružno i lepo pitanje epohe ili trenutka, a umetničko delo nije puka dekoracija što je danas, reklo bi se, legitimna pojava. Predstavlja se kao slikar različitih fobija: straha od sutrašnjice, od smrti, od otvorenih očiju. Vidimo ih i na novoj izložbi, upravo otvorenoj u Gradskoj galeriji („Srbija”) u Nišu.
Alen Žufrua traži smisao Šobajićevih slika u otporu univerzalnoj >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << tržišnoj banalizaciji. Pita se da li Šobajić teži da naslika kraj svih krajeva i početak nečeg drugog - novog. Nikola Šuica pak da je reč o razbuđivanju stvaralačke snage u kojoj se jedino još i priziva moć izbavljenja. Stanislav Živković konstatuje da Šobajića od samog početka nosi protest protiv uzurpatora slobode, bilo kojoj vrsti da pripadaju, onoj koja zakonom sile preti fizičkoj egzistenciji, ali i onoj prikrivenoj koja deformiše duh nemilosrdnim ritmom vremena i agresijom potrošačkog mentaliteta.
Tragajući za drugim putem, onim kojim se u životu ređe ide, a u umetnosti znači sopstvenim, Šobajić skoro četiri decenije na relaciji Pariz - Beograd razlučuje lepo od ružnog. Istina, u Beogradu je duže i češće već tri godine, od kada je dekan Fakulteta umetnosti i dizajna Univerziteta „Megatrend”.
Šobajić slika izgubljenog savremenog čoveka, otuđenog od prirode. Zemaljske sile zato dobijaju oblik nadzemaljskih, a panični strah od ništavila, kako definiše Ljiljana Ćinkul povodom niške izložbe, poprima biblijske razmere. „Poslednji korak”, kako glasi naziv izložbe, šta je to?
- Izgleda patetično i s negativnom konotacijom iako ja nisam takav, ali pošto dugo slikam tematski rečeno raskorak, odlučio sam i skulpture da napravim u tom duhu. Poslednji korak je, nadam se, poslednji loš korak. Samo što nismo zakoračili u neko bolje vreme - objašnjava Šobajić ne krijući da se u njemu vazda bore dve sile. Tako je i ova izjava, reklo bi se, optimistička, zapravo je više želja nego realnost.
Dnevni događaji ipak nisu Šobajićevi motivi, iako ga uzbuđuju i nerviraju. Sam za svoje slike kaže da su filter svakodnevice koju ne voli da uobličava ni kroz mitološke teme. Nekad, ipak, svojim radovima, kao u slučaju grafika „Sveti Đorđe ubija aždaju”, daje nazive hrišćanskih legendi, iako, istini za volju, na njima nigde nema ni Svetog Đorđa, ni aždaje, a ni princeze. Ona je tamo negde, do nje, kao paradigme lepog, čovečanstvo još nije stiglo!
Miloš Šobajić potiče iz nikšićke porodice koja potiče iz 1860. godine. U njoj je bilo sedam pisaca i slikara. Bežeći od gladi, u potrazi za poslom, iz sela Šobajića pod Ostrogom, u Srbiji je lep imetak stekla i po povratku u Crnu Goru podigla prvu robnu kuću, prvi bioskop, prvo pozorište, prve novine, prvu biblioteku, prvo pevačko društvo... Brat Miloševog dede bio je čuveni Ilija Šobajić, jedan od najobrazovanijih crnogorskih crtača, grafičara i pedagoga. Milošev otac je bio diplomata. I Miloš je na prvoj izložbi u Njujorku 1974. u 28. godini pokazao da „iver ne pada daleko od klade” u najboljem smislu ove narodne izreke.
Stasao u godinama studentskog pokreta i progona crnog talasa u našoj umetnosti, sobom je nosio duhovni bunt. Njegova umetnost je upravo taj bunt pretočen u likovni izraz i dan-danas.
- Duboko sam iskusio da umetnik koji ne ume da se snađe, teško da može biti uspešan. Jeste umetniku svojstveno da bude izolovan u svom ateljeu, da živi kao usamljenik, ali čemu takav izbor ako se delo nikome ne pokaže. Znati kako da se delo predstavi publici takođe je umetnost. Neko joj je više vičan, neko manje, ali bez tog umeća, pogotovo dan as, vajde nema. Otišao sam u Pariz 1972. godine, pun poleta da menjam svoj život i svet verujući da ćemo za koju deceniju biti na pragu raja. Ali, avaj! Zato je svaka moja slika kao prolaz koji krčim kroz svoj strah. Često sam u mladosti sanjao da me napada neman koju napadam i razbijam umesto da od nje bežim. Strahovi s godinama nisu iščezli, i dalje idem na njih.
Šobajićeve skulpture, baš kao i slike, pune su boja. Često crvenih i plavih. Često ih zamišlja kako će izgledati kada boja vremenom spadne i uz osmeh ih poredi sa arhajskom grčkom skulpturom koja je takođe imala boju, ali do nas nije sačuvana.
Šest novih skulptura koje koračaju nisu ljudskih dimenzija. Stopala su ogromna. Šobajić voli da predimenzionira stvari shodno svom temperamentu koji mu slikarstvo pretvara u gest, a skulpturu u pokret.
- Stopalo je kao što vidite u visini naših očiju. Ono treba da nam ispuni pogled kako bi raskorak između onog tamo malog i ovog pred vama bio još upečatljiviji. Zar sličnih raskoraka nema u svakoj dobroj priči. Čemu ona bez akcenata - pita se umetnik.
Kao i u životu, koji ne možemo zamisliti bez akcenata, i u umetnosti je on odvajkada nužan. Šobajićeva najnovija preokupacija još je samo koji dan u njegovoj glavi. Samo što se nije zatvorio u atelje da slika nova platna. Jedna ideja vuče drugu. Čim jedno završi, drugo mu sine.
- Biće velika platna „ekshumacija”, ali, ne mrštite se, nijedna moja slika na kraju nije grozna. Vidim mrku zemlju dole, u rupi, a iznad nje nešto nalik izvađenom telu koloristički izdašnom. Ko zna šta će od svega ispasti tokom rada, nikad ne znam unapred, kao što niko ne zna šta će od nas sutra biti.
Pravo uzbuđenje slikaru donosi belina novog platna u kome vazda smešta sudbinu čoveka na mestu velike opasnosti.
Zaključana Srbija
- Zabrinut sam zbog aktuelnih događaja, a još više zbog onih koji slede. Vozeći do Niša, video sam da nam je Srbija zaključana. Ništa ne radi, osim Beograda, što mi govori da je cilj onih koji ovaj svet prave da Srbija bude Beograd! U Nišu se šapuće da 2013. godine pada jubilej Milanskog edikta kojim je car Konstantin proglasio hrišćanstvo za religiju svoje države, ali niko ništa da preduzme. Nisam stekao utisak da nema novca, već da nema volje, a možda ni petlje da Srbi slave hrišćanstvo koje se u Evropskom ustavu ne spominje!
