Izvor: Politika, 02.Jul.2007, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Nauka i božanska umetnost
Neobična izložba Leonarda da Vinčija u Parizu. – Kakva je bila "Mona Liza" kada ju je umetnik stvorio
SA PARISKE IZLOŽBE
Specijalno za "Politiku"
Pariz, jula – Refektorijum kordelijera u srcu Latinskog kvarta, jedina građevina koja je preostala od slavnog franjevačkog samostana iz XIII veka, gde su se u vreme Francuske revolucije sastajali članovi Društva prava čoveka, omiljeno je mesto umetničkih sladokusaca. U dubokoj hladovini >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << i polutami nekadašnje manastirske trpezarije ovih je dana pravo osveženje čudesna, i po svemu jedinstvena izložba koja je plod temeljnog naučnog istraživanja kapitalnih dela renesansnoga genija Leonarda da Vinčija.
Naime, kulturne asocijacije Ars latina i Kolež pariskih univerziteta potrudile su se da uklone i poslednje barijere između Leonarda umetnika i Leonarda pronalazača, skidajući petstogodišnju patinu sa "Mona Lize" i "Tajne večere". Ali, pre nego što vidi šta sve najnovija nauka može da uradi od ovih, gotovo mitskih, dela posetilac mora najpre da razgleda tridesetak Leonardovih čuda napravljenih prema crtežima iz njegovih beležnica, kao i faksimile sa krokijima i energičnim rukopisom levorukog vizionara, koje je verno reprodukovao firentinski izdavač "Đunti". Iako su ove neverovatne mehaničke naprave stalno izložene u zamku Klo-Lise, nedaleko od dvorca Amboaza iz pitomog podneblja Loare gde je Leonardo proveo svoje poslednje dane, ta oblast njegovog stvaralaštva manje je poznata.
Za Leonarda je, ipak, najznačajniji plod pasioniranog posmatranja čoveka i sveta bilo slikarstvo. "Tajna večera" i "Đokonda", kojima su posvećena druga dva segmenta izložbe, mogu samo ovo da potvrde. Pomenuti biseri "božanske" umetnosti prepušteni su "na milost i nemilost" najsavremenijim numeričkim tehnikama: ako su ih i prolepšale (ovo je subjektivno), pre toga su ih bestidno ogolele i demistifikovale.
"Tajna večera", dosta izbledela i oljuštena zidna slika u crkvi Santa Marija de la Gracija u Milanu (1495-1497), verno je reprodukovana onako kako izgleda nakon poslednje restauracije, u stvarnoj veličini (8,80 x 4,60 m), ali u visini očiju. Kao u nekoj džinovskoj slikarskoj monografiji, na zidu Refektorijuma se nižu uvećana lica dvanaest apostola, faksimili pripremnih crteža i niz studija o pokretu, predstavi tela i perspektivi. Posetilac ima retku priliku da vidi svaki detalj i da izbliza prati "razvoj događaja" ove, inače, teološki kompleksne slike, savršene i matematički proračunate kompozicije gde su likovi okupljeni u četiri grupe (po tri) oko centralne ličnosti Hrista koji ih animira izjavom: "Jedan od vas će me izdati". U italijanskom slikarstvu 15. veka, ilustracije "Poslednje večere" su brojne, ali slikari biraju trenutak kada Hristos, deleći dvanaestorici apostola hleb i vino, kaže: "Ovo je krv moja i telo moje". Odbacujući tu versku koncepciju, i time pomerajući perspektivu, Leonardo stavlja u prvi plan ljudsku dramu koja mu je, kao humanisti i materijalisti, mnogo bliža. Slikajući pokrete duha i duše – motti mentali zapanjenih apostola, a ne samo njihova tela, umetnik pravi veliki preokret u tadašnjem slikarstvu. U izložbenoj sali su i panoi sa pričama o svakom apostolu, sa detaljima iz Leonardovog života i drugim zanimljivim informacijama o tom remek-delu koje su francuski vladari, od Luja XII do Bonaparte, hteli nekako da prenesu u svoju domovinu!
"Mona Liza" ili "La Đokonda" (1503-1504 / 1510-1515), čija je planetarna slava počela tek nakon čuvene krađe od pre stotinak godina, dekonstruisana je na sasvim drugačiji način; to je i najveća originalnost poduhvata Ars Latine. Svi pamtimo taj portret nad portretima u gami zelenkastih, zlatastih i braon tonova. No, da li je pre pola milenijuma izgledao tako? Ne baš, otkriva nam ekipa inženjera i naučnika koja je radila na ovom fascinantnom eksperimentu. Krhka slika iz Luvra fotografisana je 13 puta, bez stakla, najprodornijom multispektralnom kamerom, analizirana je i, na koncu, restaurisana u svojoj izvornoj lepoti. Sve etape tih uzastopnih i nadgrađivanih skeniranja (uz različite filtere) izložene su i objašnjene. Đokonda je podvrgnuta najsavršenijoj spektro-kalorimetrijskoj analizi, ikada primenjenoj na nekom likovnom delu. Paskal Kot je načinio spektakularna fotografska uvećanja – rezolucija slike dostiže do 240 miliona piksela, prodirući u srce namaza boje. Detalji uvećani 25 puta: lice, oči, usta, ruke, nabori haljine, pejzaži, ponovljeni u različitim gamama boja, pružaju čudan osećaj da tu dobro poznatu i "neveliku" damu (77 x 53), ideal firentinske dostojanstvene lepote i otmenosti, tek upoznajemo. Njen zagonetni osmeh prvi put vidimo u izvornim bojama, sa virtuelno skinutim zaštitnim lakom (pomoću infraruža), a potom u drugoj varijanti, "repigmentiranu". Kompleksan informatički program rekonstruisao je, dakle, porodice boja i prikazao nam pravu Mona Lizu.
Inženjeri su pokušali da razotkriju Leonardovu tehniku sfumato, finu izmaglicu koju čine slojevi paučinasto tanke glazure, dovedenu na Đokondi do savršenstva. Žak Frank je prikazao šest pojednostavljenih etapa tog neopipljivog stapanja svetlosti i senke, a njegova hipoteza smatra se verovatnom. Svaka od varijanti nova je informacija: ili crtež ispod slike, ili imprimitura (priprema), ili razotkriveni sfumato, Leonardov princip "mikrodivizionizma boje", po rečima Franka. Nakon svih tih iznenađenja, moguće je sesti u fotelju ispred ekrana i pratiti celi postupak, detaljno objašnjen. A rezultat: zagonetna firentinska Madona ili Mona bila je nežnoružičastog tena, u njenoj pozadini je bilo plavo nebo u osnovi lapis-lazulija, sa svetlijim planinama i zelenim drvećem! Ovaj neverovatni doživljaj u Refektorijumu kordelijera prati i prekrasna muzika, Kardosova "Milonga" za dve gitare...
Leonardovo naučno i umetničko delo zadalo je smrtni udarac srednjovekovnom misticizmu i mračnjaštvu, dajući neprocenjivi doprinos novom pogledu na svet. Humanizam i renesansa stekli su u njemu svog najraskošnijeg predstavnika. Stoga nije ni čudo da je izabran da simboliše Evropsku uniju, u proslavi pedesetog rođendana ove velike ekonomske i političke avanture. Što znači da su moguća i druga iznenađenja "đokondofila" i "đokondoklasta" širom Evrope.
Vesna Cakeljić
[objavljeno: 02.07.2007.]
