Izvor: Politika, 15.Avg.2015, 15:02 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Naučnik ne sme da bude u ofsajdu
Šezdeset naučnih instituta u Srbiji suočava se sa problemom finansiranja projekata. Do sada je 100 odsto prolazilo na konkursima, a sada je procenat prepolovljen, kaže dr Zoran Petrović
U Srbiji ima oko 60 naučnih instituta. Pojedini su nastali da bi napravili nuklearni program, drugi da bi uradili rečnik srpskog jezika, a neki, kako kaže dr Zoran Petrović iz Instituta za fiziku, da „zapakuju” dobre studente koji su bili „problematičnog morala”. Naime, ostavila >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << bi im se mogućnost da se bave naukom, da ne bi postali poznati disidenti u inostranstvu. Setimo se naučnika okupljenih oko grupe „Praksis” koji su udaljeni sa Beogradskog univerziteta i potom su radili u Institutu za istoriju i društvenu teoriju (Zagorka Golubović, Dragoljub Mićunović...).
– Ali onda su ih vezali finansiranjem projekata na četiri godine, što je bilo kao bič i šargarepa, jer su tako mogli da ih kontrolišu. Pojedini instituti našli su sebe u saradnji sa privredom, vojskom i uradili su velike projekte, a osnovni kamen spoticanja za naše naučnike i ministarstvo za nauku ostao je način na koji je kod nas definisano projektno finansiranje – kaže Zoran Petrović, naučni savetnik, i donedavno predsednik Zajednice instituta Srbije, koji nam govori o odredbama nacrta zakona o naučnonastavnoj delatnosti.
Naučnici u institutu javljaju se sa svojim projektima na konkurs Ministarstva prosvete, nauke i tehnološkog razvoja, i na taj način dobijaju sredstva i za projekte i plate. Prolaznost projekata na konkursu bila je praktično 100 odsto, a zbog usklađivanja sa pravilima EU, kaže naš sagovornik, sada bi trebalo da bude oko 50 odsto.
– To je deo priče da je nauka privilegija i da njom mogu da se bave samo najbolji. Međutim, ako ja imam 40 ljudi na projektu, a taj projekat ne prođe na konkursu, moj institut će morati da pokrije veći deo plata i neće imati novac da plati struju i vodu, a i onima koji su dobili projekte bi morala da se plata smanji. U takvim uslovima naučnici neće moći da idu na konferencije, smanjiće im se šanse da se uključe u pripreme međunarodnih projekata, neće ih zvati u komitete i manje će ih citirati. Do sada se problem rešavao tako što su prolazili skoro svi projekti, a onda su smanjivana sredstva po istraživaču – ističe Petrović.
Na pitanje zašto je problematično da se podstiču samo najbolji, što bi se postiglo smanjenjem prolaznosti projekata, naučnik objašnjava.
Kad pravite fudbalski tim ne treba vam deset centarfora, već i dobri bekovi, halfovi, golmani. Ako merimo po broju golova, zaposlićemo samo centarfore, i taj tim, kaže naš sagovornik, non-stop bi bio u ofsajdu. Zbog toga je, dodaje, potreban širok front onoga što se naziva znatiželjom vođena istraživanja jer niko ne može predvideti gde će se kriti novi veliki proboji potrebni tehnologiji i gde je potrebno da imamo ako ne već one koji su ostvarili proboj, bar one koji su u stanju da razumeju o čemu se radi i da se usmere u tom pravcu.
– Francuska ima sistem nacionalnih instituta CNRS koji su u potpunosti integrisani sa univerzitetima. Tamo i naučnici sa instituta mogu da budu mentori, da predaju, i da budu u komisiji za doktorate bez jednog profesora sa univerziteta. Kod njih je prolaznost na projektima 20 odsto, ali konkurišu sa pet malih projekata, i jedan će da im prođe. A ako i ostanu bez projekta, i dalje dobijaju platu jer osnovno finansiranje prihoda nije vezano za projekte za stalno zaposlene istraživače – ističe Petrović.
Pošto je doktorirao u Australiji, on navodi primer poznatog naučnika iz tamošnjeg instituta koji 10 godina nije publikovao
nijedan rad, a direktor ga je štitio, jer je radio na izuzetno teškoj temi. Kad je objavio rad, bio je baš u najužoj selekciji za „Nobela”. Nije ga dobio, ali su kod njega posle svi dolazili da im bude mentor, napisao je dosta radova i jedno je od vodećih imena u statističkoj fizici...
Naš sagovornik napominje i to da se neki segmenti nauke ocenjuju po civilizacijskom doprinosu i značaju fundamentalnih rezultata, neka istraživanja svoj razlog postojanja imaju jer otvaraju nove mogućnosti primene, a neka jer podržavaju strateška opredeljenja jedne zemlje ili jedne nacije. Kod nas se, a i u svetu, „ponekad ceo taj princip obesmišljava insistiranjem na konkretnoj i veoma direktnoj primeni u industriji ne dozvoljavajući kreativno traganje za novim znanjima”.
– Takve stvari morate da zaštitite. Kurt Vonegat bio je skaut za nauku u „Dženeral elektriku” i u knjizi „Premeštanje uzice” opisao je filozofiju te firme u odnosu na nauku kao osnovu razvoja firme: pusti ih da se igraju, pa vidi šta je ostalo na stolu, sigurno će to moći da se proda – kaže Petrović koji je doskora bio član Nacionalnog saveta za naučni razvoj.
Prema njegovim rečima, treba bolje da se definiše status naučnika u institutima. Pored korišćenja projekata za finansiranje osnovnih plata svih naučnika u institutima potrebno je i razrešiti principe primanja novih kadrova, kao i uvesti specifične ocene kvaliteta rada naučnika. Veliki problem koji prevazilazi moć jednog ministarstva biće i povezivanje nauke i njenih primena.
– Trenutne promene koje se predviđaju su stoga samo korekcija postojećeg zakona kako bi se obezbedilo raspisivanje novog ciklusa projekata, i kako bi se zadovoljili neki od zahteva koje pred našu nauku postavljaju evropske integracije. Međutim, potrebno je odmah veoma ozbiljno skicirati buduće naučne politike u zemlji i uraditi detaljnu promenu principa finansiranja i organizovanja, i samim tim doneti kompletno rekonstruisan zakon koji bi bio u funkciji takve politike – smatra Zoran Petrović.
Najkvalitetniji i dalje finansirani
U pisanom odgovoru „Politici” Nikola Tanić, pomoćnik ministra za nauku, istakao je da je završena javna rasprava o izmenama i dopunama zakona o naučnoistraživačkoj delatnosti.
– Neosnovana je bojazan naučnika da će rad njihovih ustanova novim rešenjima biti onemogućen, jer nacrt zakona ne predviđa ukidanje, odnosno zatvaranje instituta. Takođe, zakonskim rešenjima ne reguliše se prolaznost projekata, a naravno da će svi najkvalitetniji projekti biti i dalje finansirani – naveo je Tanić.
Dve monografije godišnje
Sreto Tanasić, direktor Instituta za srpski jezik SANU, ističe da zbog smanjenja sredstava, institut može da štampa dve monografije godišnje, a imaju 60 naučnika koji pišu knjige.
– Za štampanje pojedinih časopisa troškovi su nam pokriveni 50 odsto. Ako nemaju gde da publikuju rezultate, naučnici ne mogu da napreduju u zvanju. Takođe, ako je ministarstvo dalo saglasnost da mladi budu primljeni u institut, a obaveza je da idu na doktorske studije, oni ne mogu sami da plaćaju školarine, niti to može institut, i to pitanje treba da se reguliše – kaže Tanasić.
.jpg)
