Izvor: Politika, 21.Jun.2014, 22:59 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Nasilno prekinuti američki san
Iako nije imao dodirnih tačaka sa rvačkim sportom, Džon Eluter du Pont je imao sumanutu ideju da bude čovek broj jedan, da se proslavi kao trener i sponzor najboljih američkih rvača
KANSKI POBEDNICI
Da nije reč o tragičnom, istinitom događaju i ubistvu, ovo je moglo da bude i komedija apsurda, kaže u intervjuu za „Politiku” američki reditelj Benet Miler (47) dobitnik nagrade za najbolju režiju 67. Kanskog festivala za film „Fokskečer” u kojem se američki >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << san pretvara u noćnu moru.
I kao što je to činio i u prethodnim dugometražnim igranim filmovima „Kapote” i „Formula uspeha” i u „Fokskečeru”, koji je od one vrste filma koji je lako zamisliti i kao dobitnika Oskara, Miler ima čvrst kontakt sa činjenicama vezanim za istinite ličnosti. Sada osvetljava lik američkog multimilionera Džona Elutera du Ponta,koji je u jednom trenutku svog mondenskog života poželeo da bude najslavniji sportski sponzor i trener američkog tima rvača za Olimpijadu u Seulu 1988. U tu svrhu je na svom ranču podigao velelepni istoimeni sportski centar „Fokskečer” i uključio u tim čuvene rvače – braću Marka i Dejva Šulca, osvajače zlatnih medalja na Olimpijadi u Los Anđelesu 1984. krojeći im sudbinu. Sve se završilo time što je Du Pont hladnokrvno, sa tri metka ubio Dejva Šulca (1996) i završio u zatvoru u kojem je preminuo 2010. godine...
I „Kapote” o slavnom piscu, i „Formula uspeha” o tokovima novca u bejzbolu,filmovi su zasnovani na istinitim ličnostima i istinitima događajima baš kao i „Fokskečer”, vi postajete ekspert za filmove bazirane na činjenicama?
Ha, pa ne bih sebe okarakterisao kao eksperta za filmove koji su bazirani na činjenicama, pre bih rekao da je ovde reč o nekoj mojoj podsvesti i podsvesnim izborima tema i priča koje me zanimaju. Prvi film koji sam snimio bio je dokumentarac „Krstarenje”, i možda još od tada ja razvijam takvu vrstu narativne filmske tehnike. Skiciram stvarne događaje i stvarne ličnosti u tim događajima koje želim da osvetlim, ali ne iz nekog posebnog ugla ili iz želje za nekim mojim doprinosom istini ili nečijoj biografiji, već više u nameri da napravim neku vrstu sveobuhvatnog portreta. S jedne strane, u pitanju je interpretacija događaja, a sa druge što dublje istraživanje likova, njihovih karaktera, motivacije, prelomnih trenutaka za donošenje pogrešnih ili pravih odluka. U svakom slučaju, trudim se da ljudi razumeju i prihvate ono što radim.
Uprkos komercijalnim razlikama ova tri filma su tematski slična, uvek je to priča o ljudima koji su u potrazi za nečim, a na kraju se ispostavi da to nije ono što su mislili da će biti?
Slažem se da ima sličnosti i to u onom osnovnom principu, a to je da je reč o portretu osobe koja je javna ličnost, ima javni život i javnu harizmu, a u privatnom životu je veoma drugačiji, sa svojom unutrašnjom borbom ispod površine i sa težnjom ka veličini. Sva tri filma su u osnovi portreti nekonvencionalnih antagonista, koji pokušavaju nešto izuzetno ambiciozno u svom radu i žele da utiču na svet. Ali, na kraju, kao i kod svakog mita, pravi smisao se vrti oko protagonista.
I ekscentrični Džon du Pont je želeo da utiče na svet, ali je skončao kao ubica?
I sam život Du Ponta i njegove opsesije su veoma bizarni. Du Pont je pripadnik veoma bogate stare američke dinastije i očigledno je da je tražio neku svoju poziciju na porodičnoj lestvici. Iako nije imao dodirnih tačaka sa rvačkim sportom, imao je tu sumanutu ideju da bude čovek broj jedan, da se proslavi kao trener i sponzor najboljih američkih rvača. Ono što je mene najviše privuklo ovoj istinitoj priči jeste pitanje šta li je bilo u njegovoj glavi, na kakve su sve paktove sa njim morali da pristanu sportisti rvači i kako se taj san završio tragično, ubistvom najboljeg sportiste.
Između „Kapotea” i „Formule uspeha” prošlo je šest godina, između „Formule uspeha” i „Fokskečera” nepune četiri, ubrzavate tempo?
Ha, bilo bi divno nazvati to ubrzanjem. „Kapote” je bio pravi nezavisan film koji je sniman bez unapred zacrtanih komercijalnih pobuda. Nastajao je teško i da nije bilo ogromne podrške mog prijatelja, glumca i producenta Filipa Simora Hofmana, ko zna kakva bi mu sudbina bila. Film „Formula uspeha” sa Bredom Pitom i Džonom Hilom rađen je u velikom studiju i pod sasvim drugačijim uslovima, a ideju za film „Fokskečer” dao je još pre osam godina holivudski producent Tom Hiler. Kompletno je završen samo dve nedelje pre zvaničnog početka Kanskog festivala. Dakle, o nekom stvaralačkom tempu ne bih govorio, jer svaki od ovih filmova ima neko svoje potrebno vreme nastanka, a da ne govorim o tome da sam u međuvremenu započinjao još dva projekta od kojih sam odustajao zbog ekonomske krize.
Bilo je izazovno raditi u studijskom sistemu?
Ono što je tu zaista dobro i atraktivno jeste to što studiji sa svojim marketingom i distribucijom imaju stvarnu moć kakvu ne možete imati u nezavisnom filmu. Ako imate mogućnost da zadržite ono što ste iskreno želeli da napravite, pa vam još studio nudi savez, to je onda idealna situacija. Naravno, veoma retka. Ali, u svakom slučaju, uz poštovanje uslova velikih studija bar imate garancije da će vaš film biti u distribuciji.
U svim filmovima radili ste sa velikim zvezdama, sada i sa Stivom Karelom, Čeningom Tejtumom i Markom Rafalom, da li je to i stvar poverenja u vas kao reditelja?
Uvek mora da postoji međusobno poverenje kada dođe do trenutka zajedničkog okupljanja, posle pregovaranja, usklađivanja termina. Kada sam razgovarao sa Čeningom Tejtumom, koji igra lik olimpijskog pobednika Marka Šulca, nisam još imao gotov scenario, ali je on odmah bio zainteresovan za ovaj film. Sa Stivom Karelom kojem sam namenio ulogu Du Ponta, iako je Karel pre svega jedan od najboljih američkih komičara, susret je bio simpatičan i smešan jer smo i jedan i drugi spremali nekakve prigodne govore za sastanak koje nismo koristili, a sa Rufalom je išlo brzo. Mislim da su oni vrlo dobro razumeli moje viđenje filma kao medija koji ima jedinstvenu sposobnost da komunicira na način na koji nijedan drugi medij ne može, i da zajedničko snimanje filma omogućava svima nama da se suočimo sa stvarima koje istražujemo.
Dubravka Lakić
objavljeno: 22.06.2014
