Izvor: Politika, 20.Feb.2008, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Naši i vaši, koji su čiji?
Ovo je još jedan uzaludni pokušaj da se objasni besmisao rata, kaže pisac Boris Dežulović o svojoj novoj knjizi
Hrvatsko veće odbrane primilo je dojavu o sumnjivim aktivnostima Armije BiH za vreme rata 1993. godine. Specijalni vod 119. brigade HVO dobija zadatak da se probije do neprijatelja, prikupi informacije i osujeti napad. Pripadnici HVO, njih šestorica, oblače uniforme druge strane (bošnjačke vojske), i kreću na zadatak gde ih čeka ta druga strana, šestorica >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << neprijatelja, preobučena u njihovu uniformu.
Koji su čiji? Koji su naši a koji njihovi, potka je na kojoj pisac Boris Dežulović gradi zaplet romana „Jebo sad hiljadu dinara”, upravo objavljenog u izdanju kuće „VBZ Beograd” (kao kiosk izdanje štampan u „VBZ Zagreb” 2005). Ova kompleksna, ozbiljno postavljena i beskrajno duhovita knjiga, kako kaže urednik „VBZ” Vladimir Arsenijević, krajnji je domet eks-jugoslovenske ratne proze u kojoj autor, slikajući dve strane, ostaje po strani, deleći simpatije za obe vojske.
Boris Dežulović, splitski novinar i pisac, osnivač „Feral tribjuna”, čije smo „Pjesme iz Lore” nedavno čitali u izdanju „Rendeta”, dodaje da nema nameru da zauzima nečiju stranu.
– Moje su emocije na strani tih momaka, nesretnika, uvučenih u rat, i uverenih da rade nešto za opšte dobro, ne sluteći da će se to pretvoriti u intimno „nedobro”. Naravno da nemam iluziju da književnost može nešto da promeni. Ovo je još jedan uzaludni pokušaj da se objasni besmisao rata, pa će možda neko pametniji od nas nekad ispričati pravu priču – kaže pisac i uverava da rat za nas još uvek nije potrošena tema.
– Potrošenost teme se ne meri godinama proteklim od događaja nego istrošenošću priče. Nisam siguran da je rat ni dobro načeta tema a zapravo nisam siguran da se rat u našim glavama i završio. Nama još Drugi svetski rat nije završen, čitamo i dalje feljtone o Jasenovcu, Istri, Italiji, čini se da se u Evropi pedesetih godina prošlog veka manje govorilo o ratu nego što se to čini 2008.
Dežulović je sam bio novinski ratni izveštač u ratu u BiH, i kaže da mu je to iskustvo pomoglo da sagleda i insajderski obuhvati ratnu atmosferu u romanu. „I tada me je zanimalo ne koliko je granata ispaljeno na kojoj strani, već sam imao sumanutu ideju da radim seriju reportaža gde bih sa jednim fotoreporterom istraživao smisao rata. Obilazio sela, gradove, ratište i pitao ljude je l’ neko video smisao rata, koji je smisao i kako on izgleda? Eto, nisu imali razumevanje za moju sumanutu ideju”, kaže pisac koji je našao modus da ovu priču ispriča kao komediju zabune.
Autor je, ocenjuje kritika, temi prišao nepretenciozno, na „stražnja vrata”; a on sam kaže da se bavio sudbinom 12 nevažnih ljudi, na nevažnom mestu u nevažno vreme, koji nisu mogli ništa da promene.
– Možda je važnije na koja vrata ja iz te priče izlazim nego na koja ulazim. Ako izlazim na glavna, to je dobro. Inače je uzalud. Za ovu priču je nevažno kojem vodu pripadaš. Amerikanci su, u želji da snime film po mom romanu, javili da radnju smeste u Irak" Prepoznali su univerzalni potencijal priče, duboku besmislicu. Istorijska pozadina za roman je nebitna. Zbog toga koristim pseudodokumentarnu igru na početku; ona laže čitaoce da je priča istinita. Možda i zbog toga da pokažem koliko je to zapravo nevažno.
Dežulović je iskoristio motiv preoblačenja vojnika (moto knjige je „Odelo ne čini čoveka. Već obrnuto”) i uniformu kao simbol pripadanja našima ili njihovima. Na tu temu kaže:
– Svakodnevno smo 150 puta u toj situaciji da moramo biti naši, njihovi ili vaši. Ja sam, recimo, sad u Beogradu njihov. Neću da izvlačim floskule da su svi ljudi, bili crni ili beli, ispod kože krvavi, što bi rekla moja pokojna baba. Druga je stvar kad ti neko oblači uniformu bukvalno radi lakšeg prepoznavanja, baš kao u ratu. Ja imam izraziti otpor prema guranju u čopore, i nikad nisam hteo biti naš ili vaš, i opsesivno me zanima ta tema našizma, vašizma i ostalih šizama. Ne zanimaju me naši i vaši već ljudi koji su pristali da budu nečiji. Kao ova dvanaestorica u ratu.
Da li su imali izbora?
– Svi kreiramo svoje sudbine. Užasno je komotna pozicija reći da smo smo gurnuti u nešto protiv svoje volje. Naravno, dešava se i da ste prisiljeni ili ucenjeni. Ali, negde uvek postoji prostor za tvoj lični izbor, i koliko god bio uzak moraš ga izboriti za sebe. I od tebe zavisi koliko ćeš pristati da od svoga svojstva uzmeš i daš tim našima da budeš njihov a koliko ćeš sačuvati svoga i budeš svoj. To svaki čovek bira za sebe, naravno koliko može. Ne mogu svi.
U romanu se ponavlja da su se svi junaci tu našli slučajno. Pa, kako živeti s tim da slučaj utiče na „moj mali život”?
– Ja prvi ne verujem u sudbinu, i to da nam slučaj menja život je alibi koji oslobađa odgovornosti. Šta god da napraviš – tako je hteo Bog, tako je moralo biti. Jedno od pitanja knjige je i koliko nam slučaj određuje sudbinu a koliko mi sami. I koliko smo slabi kad volimo da verujemo da slučaj vlada svetom. Nažalost, nije tako. Možeš slučajno dobiti na lutriji, ali nije slučaj kada si išao na kiosk da kupiš srećku – kaže Dežulović.
Kada priču o našim i vašim prebacimo na našu trenutnu situaciju, kako to vidi autor romana.
– Koliko su Albanci, i kada, bili vaši? Kad su u poslednjih 50 godina bili „naši”, u smislu komšije, naši prijatelji, drugovi. I, kada su Srbi bili njihovi? Nije samo pitanje koliko sam ja spreman biti naš, nego i koliko je meni stalo da ti budeš njihov. Da sam ja sad albanski pisac, užasno bi me zanimalo da pišem kako Srbi žive na enklavama na Kosovu. A naš prestaješ biti onog trenutka kad postaješ svoj. Jeftin kliše, ali tačan.
Mirjana Sretenović
[objavljeno: 21/02/2008]
