Izvor: Glas javnosti, 05.Okt.2008, 12:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Naša nemoć pred beznađem
U biblioteci „Savremeni srpski pisci“ izdavačke kuće „Beo Sing“ nedavno je izašao roman prvenac „Hronika Bezimenog“ Stanka Stamenkovića (31), novinara dnevnog lista Politika i apsolventa srpskog jezika i književnosti. Roman ima i podnaslov „Knjiga ljubavi i mržnje“ a radnja se odvija u fiktivnoj zemlji pod nazivom Serbika. Glavni junak je Bezimeni, mladić koji usled nedostatka načina kako da reši svoj apsurdni položaj (ekonomski, emotivni), postaje privatni detektiv koji >> Pročitaj celu vest na sajtu Glas javnosti << pokušava da raskrinka ljude sa vrha društveno političke lestvice.
U intervjuu za Glas javnosti, autor otkriva suštinu borbe junaka romana protiv nedodirljivih moćnika i ukazuje na najbolniju tačku „običnog čoveka“, njegovu nemoć da nešto promeni.
Vaš junak se obračunava s brojnim problemima koje muče pojedince u današnjem vremenu. Da li je to autobiografska priča?
- Da, to često jeste autobiografska priča, ali ne toliko koliko izgleda na prvi pogled. Lokacije su autentične u vezi sa mojim životom, kao i neki događaji koji se pominju. Ono što je mnogo važnije od tih detalja je suština, a to je sada već univerzalni osećaj gađenja prema svakodnevici u Srbiji i nemoć da se čovek bar na trenutak odmori i smanji tu mučninu, a kamoli da se konačno izbori s beznađem. To je opšta stvar, koju vrlo često delim sa drugim ljudima.
Roman poseduje beskompromisni udar na malograđansko otuđeno društvo, a negde implicitno pominjete imena dnevnih srpskih političara. Plašite li se cenzure?
- Jedna od stvari koje sam hteo da naglasim u priči upravo i jeste ta konstantna zadojenost dnevnopolitičkim temama i reakcijom na njih. Reakcijom prilično normalnog čoveka, koji pod tim udarcima postaje ludak i bavi se tim glupostima, umesto da se bori, za sebe, a ako može i za druge. Glavni lik, Bezimeni, inače čovek sasvim nesklon nasilju, na trenutke dobija te napade gneva i agresije, ali i oni bivaju više autodestruktivni. Drugačije ne može, jer on je pošten čovek u zlom vremenu. Jednoličnost i licemerje njihovih izjava, koje su skrckane u đavoljim marketinškim kuhinjama, prosto izazivaju mržnju naroda. To je, jednostavno, činjenica. Zato sam u prvi plan istakao inteligentnog i obrazovanog mladića, jezivo samokritičnog, kome se praktično od rođenja niko nije obraćao. I koji ne misli da je ostvarenje najlepših ljudskih snova postati menadžer i advertajzer. Ni tzv. Prvoj, ni tzv. Drugoj Srbiji on nije zanimljiv, jer stremi slobodi, pa je, samim tim, neupotrebljiv. E sad, što je možda Druga Srbija malkice više ocrnjena od „patriota“ u mojoj priči je stvar ličnog stava i legitimnog prava autora. Uostalom, jedan od osnovnih lajtmotiva koji se, nadam se, prilično jasno provlači kroz tekst, jeste da su razlozi za većinu stvari koju čovek radi u životu najčešće lične prirode. što se cenzure tiče, sumnjam da bi se iko bavio time, imaju oni pametnijeg posla, treba vrteti keš. Uostalom, to može da bude korisno. Zabrane mi nesrećnog Bezimenog, posle toga izađem u novine i kukam kako me država proganja. Ipak, pomenute javne ličnosti su ozbiljne i dobro situirane individue, koje sam ja predstavio u krivom ogledalu. Narod ima pravo da im se smeje, da ih voli, mrzi, seksualno mašta o njima, šta god... Samo ne sme fizički da ih napada, to je veoma važno reći.
Mogu li Bezimeni ljudi koji predstavljaju većinu u ovom svetu, kao što je i vaš junak, ikada dobiti šansu?
- Ne verujem. Voleo bih samo da posrnula satira u Srbiji ponovo dobije oštricu, koju su otupeli stručnjaci za odnose sa javnošću. Ali ne dirigovana iz stranačkih odbora, nego slobodna, Volterova. Bezimenima ovoga sveta, čini mi se, još samo smeh može da pomogne protiv korporacijskog idiotluka i beskrajnog niza ponižavanja, kojem se kraj ne nazire.
