Izvor: Politika, 19.Jun.2010, 23:11 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Naša keramika na visokom mestu
Retrospektiva dela Mirjane Isaković u MPU pruža presek svega što je umetnica za pet decenija uradila, u okviru pet zaokruženih celina
Mašta, nesvakidašnja energija, radoznalost prema svetu koji je okružuje, naterali su keramičarku Mirjanu Isaković da u proteklih pet decenija stvori mikrosvet sačinjen od keramičkih skulptura. Mali deo onoga što je umetnica u tom periodu uradila, može da se vidi do 30. juna u Muzeju primenjene umetnosti u Beogradu, na prodajnoj retrospektivnoj >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << izložbi „Keramička skulptura”. Isakovićeva, koju nazivaju prvom damom srpske keramike, izložila je 65 radova.
Mirjana Isaković pripada generaciji prvih diplomiranih keramičara koje je obučavao profesor i akademik, slikar Ivan Tabaković.Kao dugogodišnji profesor unikatne keramike na Fakultetu primenjenih umetnosti, ostavilaje značajan trag i zaslužna je za postojanje beogradske škole keramike. Izlagala je na 11 samostalnih i više od 150 grupnih izložbi u zemlji i svetu, dobitnica je 17 nagrada, među kojima su četiri međunarodne.
O izložbi za „Politiku” Mirjana Isaković kaže:
– Ova retrospektiva je deo svega što sam do sada uradila, i to je presek mog pedesetogodišnjeg rada. Prijatno mi je da se šetam kroz vreme kada su ova dela nastajala. Izložena su u pet celina: prva je „Testije pa nadalje”, gde se direktno vezujem za radove na fakultetu kada sam studirala, gde je naš profesor insistirao da se držimo narodne keramike. Onda dolazi ciklus „Primavera”, nastao kada sam već bila profesor, tu je „Kaleidoskop”, skupina radova koje sam radila kontinuirano tokom dve decenije. Faza pod nazivom „Jedan letnji dan” je nastala tokom jedne sezone, tu su moji čajnici kao rezultat privatnih simpozijuma Ruže Nikolić. U početku sam mislila da je to stran predmet u mom stvaralaštvu, ali posle sam uvidela da su ti radovi dobri i da imaju svoj samostalni život. I ispalo je da su dobili velika priznanja, mnogo veća nego neke stvari koje sam radila mnogo duže i mnogo teže. Posle čajnika je nastala moja poslednja faza „Uglavnom belo”.
Kada je nastao poslednji ciklus?
Nastao je posle 1999. U stvari, prestala sam da radim kada je moja ćerka Lana postala keramičar i profesor na fakultetu. Kada je ona otišla u Japan na nekoliko meseci, iskoristila sam priliku da uđem u atelje sa brdom skica, kupila sam materijal i dok se ona vratila, sve je bilo gotovo. Ova poslednja faza sadrži dela od kojih bi svako moglo da bude početak nekog narednog ciklusa.
Šta su vam značile nagrade i izlaganje u inostranstvu?
Izložbe u svetu su bile pune izazova, tamo nas niko ne zna, nemate veze u žirijima, niko ne zna ni gde je Jugoslavija, a pogotovu ne vas lično. Sve nagrade stigle su pošto sam se prilično namučila, i kada sam ih dobila smatrala sam da je to normalno. Ali nema više svežine da se obradujete, da vas iznenadi, i stimuliše. Jedina nagrada kojoj sam se silno obradovala bila je ona posle izložbe u Domu Narodne armije 1981. na temu „NOB u delima primenjenih i likovnih umetnika Jugoslavije”, a učestvovali su brojni umetnici iz „velike Jugoslavije”.
Ko je u početku uticao na Vaše formiranje? Vaš profesor Ivan Tabaković?
On nije bio značajan za mene. Kao slikar jeste veliki, ali kao pedagog ne. Bilo je nečeg drugog, značajnijeg. Živeći u „krugu dvojke” odjednom sam se našla u društvu ljudi iz različitih sredina, iz cele Jugoslavije. Na Akademiji se tada praktično živelo od jutra do sutra, ručavalo, družilo. Taj život mi je prijao i on je na mene ostavio utisak, za razliku od mog profesora.
Čemu ste učili studente?
Keramika kao sve druge grane umetnosti trebalo bi da se oslanja na prirodu, ono čime su ljudi okruženi i što može da ih inspiriše da to transponuju u keramiku. Škola keramike je jedno vreme bila stvar mode, škola bogatih devojaka koje su nosile u miraz neku „fensi diplomu”, a u suštini ih nije bilo briga. Meni je bilo važno da im kažem da ne idu tim putem, ako ih ne interesuje, jer je put prilično težak.
Gde je naša keramika u svetu?
Naša keramika zauzima visoko mesto u svetu i ponosim se time, jer sam uvek insistirala da izađemo na međunarodnu scenu. Na neki način smo prepoznatljivi, u nekim stranim časopisima stručnjaci govore o beogradskoj školi keramike. Drago mi je da su nas prepoznali kao ljude koji stvaraju nešto drugačije, kao jedna posebna škola.
B. Lijeskić
objavljeno: 20/06/2010
