Izvor: Blic, 05.Nov.2001, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Naša istorija se loše pamti
Naša istorija se loše pamti
U izdanju beogradske štamparija 'Publikum' uskoro će se na tržištu pojaviti novi umetnički kalendar za 2002. koji već godinama uređuje i dizajnira fotograf Đorđe Milekić, alias Stanislav Šarp, inspirator Umetničke grupe Fia. Na panou spremljenom za radionicu u okviru rada na novom Publikumovom kalendaru nalazi se odeljak 'Istorija srpske avangarde' sa podelom: 'Rok, Micić, Aleksić, Papić'. Kako ste do nje došli?
- Novi kalendar >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << se osmišljava i pravi u radionici umetnika, studenata Likovne, ili akademije Primenjenih umetnosti koji se bave fotografijom, istoričara umetnosti, arhitekata… Koncept je bio da napravimo linkove između umetnika kojima je ideja na prvom mestu. Dakle, između jakih ideja i poruka. Druga sfera interesovanja, što je i odlika ovih kalendara je oslanjanje na našu dadaističku i nadrealističku tradiciju, zenitizam... Vanredno otkriće je časopis 'Rok' iz šezdesetih, odnosno sedamdesetih, Bora Ćosić i društvo oko njega… Kao i radovi Dragana Papića koji je za života postao deo muzeja avangarde. Da li mladi poznaju domaću umetničku prošlost?
- Mladi ne poznaju sopstvene izvore. Mi smo jednostavno narod bez prošlosti, pa i kad je reč o likovnoj prošlosti. Problem sa našom istorijom, ne samo umetnosti, njeno je nekvalitetno beleženje. Jedino ako se neko umetničko ili drugo dešavanje vrednuje, može da preživi vreme. Utoliko moja opsesija zenitizmom, nadrealizmom… Kad kreneš u to polje vidiš da su ondašnja iskustva slična proteklom desetogodišnjem periodu. To je vreme posle Prvog svetskog rata, sličan haos postoji u društvu kao danas a poruke su adekvatne, strastvene, snažne i jednostavne.
Šta je u prirodi tog diskontinuiteta sa samim sobom?
- Naša istorija nije pregledna, nije 'zapakovana' nego je hermetična i postoji potreba ličnog angažovanja kako bi se došlo do tih ljudi i njihovih radova. Svakih nekoliko godina ovde se kreće ispočetka a prethodno iskustvo stavlja u zapećak. Ni kao nacija ni kao porodica ne čuvamo 'porodične albume', zaboravljamo! Okupljajući autore 'izgubljenog vremena' tokom devedesetih, u ovogodišnjem kalendaru, donekle prekidamo sa takvom praksom, ali, proces bi morao biti trajan. Problem diskontinuiteta povezan je sa nepostojanjem analiza koje bi adekvatno vrednovale prošlost. 'Novotalasne' osamdesete nestale su, ostale neoplođene a bile su značajno domaće iskustvo. Šta bi pomoglo da se u društvu uspostavi 'dositejevski' umesto 'karadžićevskog' pristupa vrednovanju prošlosti?
- Riba od glave smrdi! Ako su nam lideri ljudi bez prošlosti, onda ne mogu imati ni viziju budućnosti. Od onih koji zadovoljavaju primarne instinkte pogleda uprtog eventualno u sutrašnji dan ne možemo mnogo da očekujemo. Trebalo bi takođe da se okanemo vere kako će, nekako, sam narod da se seti i promeni. Lideri bi morali da iniciraju projekte koji vode i vide budućnost a koji crpu iz sopstvene tradicije. Da li je zenitistička umetnička tradicija pomućena idejama informatičke ere?
- Neverovatno ubrzanje koje smo dobili novim tehnologijama moramo prihvatiti takvim kakvo jeste. Uzmi ili ostavi, nostalgije nema. Da smo se adekvatno bavili tehnologijom života umesto tehnologijom ratovanja, verovatno bismo se razvijali potpuno drugačije, bavili telepatijom i imali savladan i primenjen solarni sistem energije. Današnja tehnologija samo je naizgled savršena. Zapravo je rudimentirana i, kako neopisivo zagađuje planetu, veoma prljava.
Milorad Pavlović
