Izvor: Politika, 01.Mar.2014, 23:02 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Naša glava je svemir u malom
Fotografije univerzuma i skener ljudskog mozga koje je načinio jedan naučnik sa američkog univerziteta i postavio ih jednu do druge, skoro da su identične
Kulturni centar Novog Sada, u biblioteci „Džepni anagram”, objavio je novu zbirku pesama Ane Ristović (1972), pod naslovom „Meteorski otpad”. Do sada je objavila pet pesničkih knjiga: „Snovidna voda”, „Uže od peska”, „Zabava za dokone kćeri”, „Život na razglednici” i „Oko nule”. Njena poezija >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << prevođena je na engleski, nemački, slovački, makedonski, slovenački, poljski, bugarski, švedski, španski, francuski i finski jezik. Dobitnik je naših najuglednijih književnih nagrada.
U pesmi „Zlatni otpad” govorite o nastanku sveta. Bliža vam je Darvinova teorija, nego religiozna tumačenja?
Poezija, uglavnom, govori slikama. Metaforama. Idejama. Ne služi se nikada suviše jasnim porukama. Njen govor je obično višeznačan. Čak i kada su slike kojima se koristi sasvim jasne, ona, poput sečiva, zapara kožu čitaoca, ne bi li u njemu probudila razmišljanje i emocije. Višeznačnost. Čitalac može razmišljati i o Darvinu, i o postanku sveta, Bogu i postanju, ali ako pitate pesnika, reći će vam: kako vam drago.
Stavljate znak jednakosti između našeg mozga i univerzuma. Da li to znači da je čitav svemir, u malom, u našoj glavi?
Pojedine pesme iz „Meteorskog otpada” inspirisane su prirodnim fenomenima i zakonima, jer, kad bolje razmislimo, naš organizam je i fizički – priroda, kao i svemir u malom. Fotografije univerzuma i skener ljudskog mozga koje je načinio jedan naučnik sa američkog univerziteta i postavio ih jednu do druge, skoro da su identične. Dovoljne su bile za moju pesmu, ali i za dubok uzdah. Ne samo da je naša glava svemir u malom, već smo to i mi u potpunosti, ali, nažalost, toga smo tako retko svesni, ili uopšte nismo, zaboravljamo to. Na kraju krajeva, uporedite samo otiske svojih prstiju sa godovima drveća. Nema tu neke velike razlike, životni presek je isti kao i njihov otisak. I to je pesma po sebi.
Srce (hram ljubavi), kažete, ono je poslednje što ostane od čoveka. Dušu ne pominjete?
U pesmi iz koje ste izvadili ovo srce, makar ono bilo i hram ljubavi, za koje kažem da kao ne veće od jagode u travi, poslednje ostaje nakon što pisanje pesama oduzima godinama ili decenijama jedan po jedan deo pesnikovog tela, učinila sam jedan ironičan osvrt na samo stvaranje i pre svega na, tako prisutan, mistifikatorski odnos samih pesnika prema pisanju. Lično smatram da stvaranje u većini slučajeva obnavlja, a ne da oduzima. Duša nam je svima ponekad u nosu, ponekad u petama, ponekad među zubima, ponekad među nogama, ponekad za leđima, imamo li sreće – na svom je mestu, a često nam je i na vrhu jezika, tek tako.
Ljudi su postali invalidi: svi su vezani za stolice. Hoće li sedenje pred kompjuterima dovesti do potpunog otuđenja?
U osnovi internet kulture i komunikacije, negde duboko, u svima nama koji smo njeni korisnici, ostaje usađeno ono pitanje koje je postavio kineski filozof Čuang Cu, kada je rekao: „Sanjao sam da sam leptir koji leprša ovamo-onamo, sa željama i mislima što ih ima leptir. Znao sam samo to da sledim običaje koje sledi leptir i bio sam posve nesvestan svoje ljudske prirode. Odjednom sam se probudio i ležao u krevetu. Sada više ne znam jesam li bio čovek koji je sanjao da je leptir, ili sam bio leptir koji sanja da je čovek.”
S jedne strane, nove tehnologije doprinose izvesnom otuđenju, a sa druge, neverovatnom, brzinskom približavanju i ljudi i udaljenih svetova. Ponekad ne znamo da li postojimo izvan u javnosti objavljenog, ili smo možda ono što ta javnost čini od nas? Ima li nas izvan fotografije na kojoj smo, ili smo baš na toj fotografiji zauvek dovršeni i zamrznuti? S druge strane, zahvaljujući internetu, poezija koju više skoro niko neće da objavljuje putovaće do svih nas, lako, kao leptir. Hvala bogu da postoje kompjuteri i internet. Čovek je invalid samo onoliko koliko ne ume da samog sebe izrazi, pre svega emotivno.
Majka rađa loto-lopticu, s brojem – nula. Sumnjate i u svrsishodnost materinstva i produženje vrste?
Morala bih prvo da priupitam duh Bunjuela šta bi odgovorio na ovo pitanje, da su mu ga postavili, pa da vam onda šapnem. A o sumnji u produženje vrste, umesto pesnika, pitajte ove iz „Monsanto” kompanije i slične.
Ne postoje lepa ljudska tela, kao pre dve decenije, kažete, već samo rasuti organi. Sve se raspada kao na slikama Ljube Popovića?
To je veoma pesimističan pogled na svet, koji mi predočavate. Kad već govorimo o lepoti, podsetila bih na jednu najlepšu i najvedriju a „postapokaliptičnu” pesmu, koja govori o smislu čitavog ovog našeg postojanja, pa čak i da je došlo do toga da se sve raspada. To je pesma Česlava Miloša – „Pesma o kraju sveta”: „Na dan kraja sveta/ pčela kruži oko cveta dragoljuba,/ ribar blistavu mrežu popravlja./ U moru skaču veseli delfini./ Vrapci čavrljaju u detelini ...
A oni što čekali su munje i gromove/ razočarani su.” Česlav je rekao ovom pesmom sve. Za slučaj stvarne apokalipse, mudri Skandinavci, tačnije Norvežani, u dubini arktičkog arhipelaga Špicbergen, na kojem je svojevremeno boravio i naš Crnjanski, izgradili su novu „Nojevu barku”. U njoj su smešteni, na čuvanje, uzorci svih semena, kao i genetski materijal da bi se sprečio nestanak useva u slučaju globalnih katastrofa, kao što su nuklearni ratovi, pad asteroida, ili globalno otopljavanje. To je pesma. Svet se nikako ne raspada.
Niste baš optimista: sadašnjost je sumorna, a ni budućnost neće biti bolja. Šta vide vaše rendgenske oči?
Optimista sam što se tiče civilizacije, kao i produženja vrste o kojoj ste me pitali, ali sam pesimista što se tiče upotrebe i produženja upotrebe jezika. Mislim da ćemo možda uskoro morati da se iznova učimo govoru, onom osnovnom. Ili nam ni jezik više neće biti potreban, jer uskoro će značenja onih reči koja su nam sasvim logična, već sledećoj generaciji biti nepoznata i suvišna.
Zoran Radisavljević
objavljeno: 02.03.2014.
