Izvor: Politika, 05.Nov.2010, 23:17 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Napulj, opasan grad
Jasno mi je zašto svi pamte „Isusa“ iz Velikog Lebovskog, ali činjenica je da ja, za razliku od mnogih kolega koji nikako ne mogu da se odvoje od klišea jer im više niko ne nudi ozbiljne uloge, takvih problema nemam
Od našeg specijalnog izveštača iz Beča
Trideset godina po pojavljivanju u filmu Martina Skorseza „Razjareni bik“, Džon Turturo ostaje jedno od najupečatljivijih lica velikog ekrana. Mnogi ga pamte po nezaboravnim ulogama tumačenim >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << u filmovima braće Koen i Spajka Lija, po maloj ali zapaženoj roli u „Hani i njenim sestrama“ Vudija Alena... lista za filmofile je zaista duga. Oni koji prate televiziju prisetiće se Turturovog gostovanja u seriji „Monk“, a poklonici bioskopskih hitova će ga prepoznati iz, sada već trilogije, „Transformersi“.
Ove godine Turturo se prošetao po značajnim filmskim festivalima povodom filma u sopstvenoj režiji – dokumentarca „Pasija“ koji, kroz kombinaciju muzike i kratkih narativnih celina, pokazuje bogatstvo napolitanskog muzičkog nasleđa. Turturo je proveo godinu ipo dana u traganju za „istinitim licem“ grada uz koji se vezuju mnogi klišei (na primer Gomora i siromaštvo) zbog čega se, kako to i sam kaže, oseća „kao domaćin koji turistima pokazuje zanimljivosti“.
Sa uglađenim i neizmerno strpljivim Džonom Turturom, „Politika“ se srela u bečkom hotelu „Hilton” neposredno pred austrijsku premijeru njegovog filma „Pasija“ na filmskom festivalu VIENNALE.
„Pasija“ je četvrti film u Vašoj režiji. Iako se vodi kao dokumentarni film, on zapravo ima najviše elemenata jednog mjuzikla.
Tačno je da je ovaj film jako teško žanrovski odrediti pošto u sebi kombinuje mnogo toga. Možda je najtačnije opisati ga kao muzički putopis o Napulju, ili ako hoćete „muzičku avanturu“ koja se odigrava u gradu neverovatno bogate muzičke tradicije. Nepravedno je a sigurno i površno Napulj svoditi na grad muzike, jer su u njemu živeli i mnogi veliki književnici, slikari i mislioci, ali ljubav prema pesmi i igri je nešto što ga najviše definiše.
Moj prethodni film „Romansa i cigarete“ (2006) doživeo je veliki uspeh u Italiji i sedam meseci se nalazio među najgledanijim bioskopskim filmovima. Pošto je i u njemu muzika igrala neverovatno važnu ulogu, italijanski finansijeri su mi predložili da režiram film o napolitanskom muzičkom nasleđu. Tome izazovu jednostavno nisam mogao da odolim! Na kraju krajeva, oduvek sam se interesovao za jug Italije – moja majka je sa Sicilije, otac je iz pokrajine Apulija, a u samom Napulju i okolini imam rodbinu.
I pored izvanredne glumačke postavke i braće Koen kao producenata „Romansa i cigarete“ je u Americi postao žrtvom glupog spora, a u Italiji je stekao kultni status.
Imali smo velikog distributera Junajted artists koji je zapao u nekakav pravni problem i došlo je do silnih komplikacija. Dugo smo pokušavali da iščupamo film iz njihovih ruku, što smo naposletku uspeli, ali je zato izlazak u američke bioskope prošao nespektakularno.
„Pasija“ nije Vaš prvi umetnički kontakt sa Napuljem.
Pre snimanja filma već sam nekoliko puta imao i direktne i indirektne veze sa Napuljem, ali najviše sam naučio od Frančeska Rosija koji me je angažovao da igram u njegovoj pozorišnoj adaptaciji drame „Tri duha“ Eduarda de Filipa. Naravno, kada smo sa predstavom došli u Napulj, tu sam tek mogao da doživim ljude iz prve ruke. Zaljubio sam se u napolitanski mentalitet – u velikodušnost ljudi i njihovu sposobnost improvizacije, ali i u taj neverovatan smisao za humor. Tek posle nekog vremena sam shvatio koliko veliku ulogu u svakodnevnom životu ljudi igraju erotika i ironija. Autsajderu je potrebno dosta vremena da dekodira skrivena značenja.
Ta muzička priča je veoma kompleksna: u pesmama koje izvode najpoznatiji napolitanski izvođači, pored ljubavi, radi se o socijalnim temama, političkom protestu, nasilju i ličnim tragedijama.
Napulj je jedno od onih mesta u kome je oduvek bilo velikih problema – siromaštva, kriminala i velikih nesreća. Grad su nebrojeno puta rušili zemljotresi i erupcije Vezuva. Mislim da je to ujedno i najopasniji grad u Italiji, te čak i Sicilijanci gaje određeno strahopoštovanje prema njemu. I pored te surove strane, Napolitanci su izgradili veoma specifičnu muzičku scenu koja ima najdublju vezu između klasične i savremene muzike na svetu. Napolitanski jezik, koji nije ništa drugo do težak dijalekt,veoma je melodičan, ali na ovom prostoru se tokom vekova koristilo mnogo različitih jezika, što je ostavilo traga i na razvoj muzičke tradicije. U izboru pesama za film, što je u svakom slučaju zavisilo od izvođača, mogu se čuti i pesme na španskom, arapskom i francuskom jeziku. Napulj je nešto poput starijeg brata Nju Orleansa – veliki muzički centar u kome se mešaju „muzički začini“.
Vaš italijanski je i pored neospornog italijanskog porekla i ljubavi prema zemlji porekla daleko od tečnog...
Postaje sve bolji i bolji! Priznajem da ponekada imam problema sa melodijom, a nedavno sam shvatio da način na koji dignete ili spustite glas može biti veoma opasan (smeje se). Na snimanju „Pasije“ izazvao sam situaciju u kojoj zamalo nisam stradao jer sam se pogrešnim tonom obratio lokalnom meštaninu koji je svojim automobilom zamalo uništio kameru, i to usred snimanja. Čuo me je i okrenuo je autom nazad – u tom trenutku sam primetio kako su svi italijanski članovi mog tima klisnuli do fasade prve kuće i pripili se uza zid. Na svu sreću, uspeli smo da izgladimo stvar mada sam tome mogao da se smejem tek mnogo, mnogo kasnije...
Vi ste jedan od glumaca sa najinteresantnijim biografijama. I pored toga vas mnogi naviše pamte po uvrnutim ulogama.
Odigrao sam puno smešnih, ludih, čudnih uloga i naravno da mnogi režiseri pokušavaju da me angažuju u sličnim rolama, što sigurno ima veze sa uspehom filmova braće Koen ili sa mojom saradnjom sa Adamom Sandlerom u „Zohanu“. Dobra vest je da sam napravio dovoljno dobrih odluka da bih sada morao da prihvatim bilo šta što mi se gurne pod nos. Jasno mi je zašto svi pamte „Isusa“ iz Velikog Lebovskog, ali činjenica je da ja, za razliku od mnogih svojih kolega koji nikako ne mogu da se odvoje od klišea u koji su sticajem okolnosti upali jer im više niko ne nudi ozbiljne uloge, takvih problema nemam. Na mom stolu se uvek nađe jako interesantan scenario po kome treba da odigram ovakvu ili onakvu rolu i nije mi dosadno.
Režija je takođe jedan od talenata kojim možete da se pohvalite.
Bez želje da pravim bilo kakva poređenja sa njim jer je tako nešto nemoguće i arogantno, spomenuću vam jednog od mojih najomiljenijih pisaca – Semjuela Beketa. Kod njega imate apsolutno sve: humor, horor, ljubav, mržnju, da ne nabrajam... Želim da razmišljam o onome što radim kao o nečemu što može da se pregleda sa više strana. Jednom kada se popneš na vrh te planine, sve što se dešava samo je aspekt uspona.
Upravo zbog toga se mnogi pitaju zašto ste prihvatili ulogu u „Transformersima“...
Sem onog očiglednog, najviše zbog svojih sinova. Ali najbitniji razlog je taj što sam do pre svega nekoliko godina uvek igrao u dobrim, ali malim ili srednjim produkcijama i tvrdoglavo sam odbijao ponude za blokbastere. U to vreme su me pitali zbog čega to radim, a u međuvremenu „srednji“ filmovi ne postoje – nema više tako nečeg kao što je film koji dobije „komad“ love, već samo takvih koji ne dobiju ništa i moraju da se snalaze za finansiranje ili onih iza kojih stoje sumanute svote novca. Danas je najveća dilema kojom se mnogi ozbiljni glumci suočavaju – da li da se bave filmom ili televizijom. Ako želiš da zaradiš novac, ne ginu ti kompromisi jer resursa ima samo za veoma jasno definisane stvari.
Marina Bauer
objavljeno: 06.11.2010.
