Izvor: Politika, 09.Dec.2007, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Naporno udvaranje je slađe
Crtačka emotivnost ne funkcioniše u političkoj ilustraciji. Ona mora biti hladna i pogađati tačno u centar
INTERVJU
MIRKO ILIĆ
Dizajner Mirko Ilić će večeras u beogradskom SKC-u otvoriti koncert Pankrta, sastava koji je pre 30 godina nastupio na njegovoj samostalnoj izložbi. Pred koncert će biti predstavljeni stripovi sa tadašnje izložbe, a u utorak, u 19 časova u galeriji "Haos" Mirko Ilić će predstaviti crteže "od poda do plafona" na izložbi >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << "Štapom po pesku". On živi u Njujorku, gde je pokrenuo Mirko Ilić Corp. studio za grafički dizajn i 3D kompjutersku grafiku (1995). Bio je supervizor procesa redizajna "Politike". Smatra da je naš najbolji dizajner Slavimir Stojanović, a u Beograd će dovesti Adama Tahanija, jednog od 34 najuticajnijih ljudi u svetu putovanja da ispita i ovaj teren. Ilić je ekskluzivni konsultant kreativnog tima filma "Tamo i ovde" srpsko-američke koprodukcije u režiji Darka Lungulova, čija promocija je zakazana za 13. decembar u galeriji "Ozon".
Iako Vas u dužem periodu nije bilo ovde, u poslednje vreme dolazite sve češće.
To vam se više čini nego što zaista jeste. Čisto je kao suza da nisam hteo da dolazim u Srbiju za vreme Miloševića. U mojoj glavi, tim dolaskom bih ga oficijelno potvrdio. Jedno vreme sam dolazio jer se to mojoj mami jako sviđalo, dok je bila živa. Mene jako vesele ti nekakvi pametni, mladi ljudi, koji se bave dizajnom ili drugim kreativnim poslovima, pa imam osećaj da im možda mogu nekako pomoći.
Imate li osećaj da sada nekoga potvrđujete?
Sada potvrđujem demokratiju.
Nekoliko naših političkih partija ima u nazivu reč demokratska. Slažete li se da su sve zaista takve?
Svi koji dolaze iz komunističkih zemalja znaju da su sve te zemlje, pošto su imale ta nova, izmišljena imena, uvek u predznaku imale ono što nisu zaista predstavljale. Na primer, demokratska republika. Nit' je demokratska, nit' je republika. Sve su imale neki naziv kao SSSR ili SFRJ, a u tim nazivima je bilo nešto što nikada nije profunkcionisalo. Većina tih vaših stranaka je pokupila taj štos, pa su zapravo ono što nisu.
Šta ćemo videti u "Haosu"?
Reč je o galeriji crteža, a ja zapravo nemam skoro nikakve crteže. Jedini crteži koje ja danas radim su skice, koje nastaju pre nego što pokažem klijentu ono što je konačno u kompjuteru. Odlučio sam da postavim i dva monitora koji pokazuju trodimenzionalne ilustracije, onako kako izgledaju u finalnom obliku i planirao sam da izložim sve skice za te ilustracije, iako 60 ili 70 odsto nije realizovano. Uvek radim dve, tri skice za jednu ilustraciju, tako da će ih biti 400, 500. Biće postavljene i po podu i po zidu, ljudi će to gaziti, izguliti, a ostatak će biti bačen u smeće.
U čemu je poenta tog uništavanja?
Meni je crtež usputna stvar, važno mi je ono što se objavi. Ja nisam umetnik, ne negujem svoj crtež i ne vrednujem svoj rad na nivou originala. Više me zanimaju moji radovi kada su objavljeni. A možda je to još uvek taj moj pank. Dođite na izložbu, uništite radove. Sećate se, i na pank koncertima publika je bila manje ili više destruktivna.
Šta to znači da ste na početku karijere "nastojali eliminisati prisustvo ruke"?
Štampa je tada bila loša, sve je izgledalo bledo, musavo, a ja sam želeo da mi crtež izgleda lepo. Kao da je odštampan. Veselilo me je da uradim nešto što izgleda savršeno, što znači da nema grešaka, nema lepljenja, a s druge strane nisam hteo da pokazujem strast u potezu. Nije me zanimala strast u potezu, mene je zanimala pamet u izrazu. Manje emotivno, više osmišljeno. Jer, crtačka emotivnost ne funkcioniše u političkoj ilustraciji. Ona mora biti hladna i pogađati tačno u centar.
Šta trenutno radite?
Upravo pregovaram sa nemačkim "Špiglom" koji od mene traži osam ilustracija i naslovnu stranu o Olimpijskim igrama u Kini. Oni žele da pokriju sve sportove, ali ja neću raditi sportiste, nego ću uzeti vojnike čuvene terakota armije, pa da svi sportisti budu ti vojnici. Da dižu terakota utege i da mašu terakota zastavama...
Druga ilustracija koju pokušavam da osmislim je za američki "Plejboj" jer tamo radim seriju ilustracija o ljudskoj seksualnosti, i za "Bon apetit" magazin radim ilustracije povodom uvoza svežih sireva u Ameriku. Velika stvar koju sada radim je i dizajn za restoran u Dalasu Čarlsa Palmera.
Kako biste na primer, sada ilustrovali pregovore o Kosovu?
Ne znam. Tu postoje dva, tri osnovna problema. Ako neko hoće da ode, ne možete ga zadržati. Svi oni koji su se rastali, koje su deca ostavila, to znaju. U protivnom, taj odnos će se spustiti tako nisko da na kraju nećete moći ni da razgovarate. Načelna druga pretpostavka je da ako jedna grupa ljudi može otići, da li onda i druge ljude treba pustiti da odu. Trebalo bi razmišljati u smeru – količina slobode koju dajem i količina slobode koju uzimam. I treće, da je Srbija uspešna i bogata kao Švajcarska, niko ne bi hteo da ode.
Neke primedbe na redizajn "Politike" odnosile su se na komentare da je apstraktan, sofisticiran. Da li je namera bila i privlačenje nove publike?
Da. Problem svih novina u svetu je da umiru sa svojom publikom. Drugo, ljudi se naviknu i na batine, pa im one nedostaju kad ih nema, pa su tako navikli i na "Politiku", ali niko ne shvata da se ona promenila 100 puta. Nije to sofisticirano nego čisto. Nema dodatka jelima, nema vegete, nismo trpali začin u jelo koje samo po sebi mora biti dobro. Sve što ljudi govore o izgledu, možda se više odnosi na sadržaj. Izgled i sadržaj su malo u raskoraku. Više puta sam ponovio da ja mogu sašiti novu haljinu, ali ako se ta osoba ne kupa, haljina će posle deset dana smrdeti. Ja ne mogu da idem okolo i da kupam ljude.
Koliko su Vam ponekad naporni klijenti?
Klijenti su uvek naporni i to je njihov zadatak. Odnos sa klijentom je kao udvaranje nekome. Mnogo je slađe kada je naporno. Najgora verzija je platiš, pa dobiješ. Svaki klijent donosi nešto novo. U poslednje vreme radim restorane. Ako dva restorana imaju identična imena, istu hranu, a ja imam dva različita razgovora sa vlasnicima, uradiću različit dizajn. Važno mi je da vidim kako se moj klijent oblači, kako sedi, kako se ponaša. Informacija o njemu je bitna i može mi promeniti način razmišljanja o tom zadatku. Nekad vidiš da nemaju ukus koji ti odgovara, ponekad me odvuku u minimalizam, pa vidim da mi to na kraju i odgovara... Upravo su te male igrice, ples u dvoje podsticajni, čine me boljim dizajnerom i usmeravaju moj mozak u pravcu u kojem možda ne bih krenuo. Ako polazite samo od sebe, uvek ćete proizvoditi iste rezultate.
Marija Đorđević
[objavljeno: 09.12.2007.]
