Izvor: Blic, 02.Avg.2006, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Napolje sa žardinjerama!
Napolje sa žardinjerama!
Najzad se neko setio da uradi nešto radikalno sa žardinjerama. Sem časnih izuzetaka, gde god inženjeri malog urbanizma poređaju nove žardinjere, one se ubrzo u najboljem slučaju pretvore u velike pepeljare. Druga varijanta je da naši građani smatraju da su žardinjere dovoljno prostrane za svakojake otpatke. Male kante za đubre po banderama nisu im dovoljno velike, te svoje đubre, sa jednom rukom u džepu, bacaju tik pored njih.
Žardinjere >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << su mi odavno opsesija. Pisao sam da bi arhitekte morale da računaju na naš mentalitet i da ih uopšte ne planiraju, sve dok se ne donese propis po kom su vlasnici zgrada i radnji dužni da se brinu o tome da žardinjere ispred njihovih radnji služe svojoj svrsi, to jest da se u njima gaji cveće. Predlagao sam kako uredne cvetne žardinjere očigledno ne odgovaraju našem mentalitetu, te da ih izbace iz svojih planova.
Opština Stari grad je ovih dana odlučila da se sa njihove teritorije izbace žardinjere. Nadam se ne i one retke sa cvećem.
Ja smatram da je to prava odluka, realna, realistička, s dobrim poznavanjem našeg mentaliteta koji organski mrzi cveće. Viđao sam da ti mrzitelji cveća, ako neko i posadi po žardinjerama mlade sadnice cveća, da ih oni noću počupaju.
Prvi komentatori odluke Starog grada smatraju da je trebalo naterati ljude da vode računa o žardinjerama, a ne uklanjati ih. Ali bez drastičnih kazni je to nemogućno. Baš kao što je bilo nemogućno da se na trotoaru ne parkiraju kola, te da mi, pešaci, moramo da idemo drumom. Koliko puta sam bio u opasnosti da me neko pregazi. Oni milosrdniji me nisu gazili, već samo psovali što idem njihovim džadom. I šta je pomoglo, tek kad je grad podigao betonske zaštitnike duž trotoara i time onemogućio svako parkiranje tamo gde hodaju pešaci. Svedok sam koliko su vozači očajni zbog ovog lukavstva uma. A ja uživam. I to je naš mentalitet.
|
