Izvor: Politika, 20.Avg.2010, 23:42 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Naočare za noćno sunce
Kunić u laboratoriji istorije, Čarls Simić pretvorio se u urbanog pesnika koji prepoznaje mistične slike u svakodnevici. Svestan je da jednostavnost – koju asociramo sa prirodom – emituje sopstvenu metafiziku. Sposoban je da se začudi vrani na krovu crkve ili starim cipelama. Uopšte, kao mnogi dobri pesnici, pokazuje entuzijazam za većinu stvari na koje sunce sija
Vidim ga kao klinca u Ulici majke Jevrosime kome je svaki čas neko govorio: – Ej, poručio >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << ti Pera da će da te prebije.
Na putu do škole, iznalazio je okolišne puteve kroz dvorišta. Njega su zvali Dule, psa sa kojim se igrao su zvali Cule, a druga su mu zvali Coka. Drug je bio nešto stariji i branio ga je. Kad je Čarls Simić pre tri godine došao u Beograd, obratio mu se čovek na književnoj večeri:
Znaš li ti ko sam ja? – upitao je. – Ja sam Coka! – I zaplakao se.
Dobar mi je drug bio– sećao se Čarli na svojoj terasi nad šumom u Nju Hempširu. – Dobar mi je drug bio.
Vidim ga, gladnog, kako gleda posleratni Beograd: snobove, kojih je i tad bilo, vojna lica, došljake iz provincije sa nekim jadnim ženama i nekom jadnom decom, u nekim sivim dvorištima.
Vidim kako Desan koji gleda u dlanuzima njegovu ruku i izjavljuje:
– Ovako nešto nisam nikad video.
U tim linijama sve je bilo izmešano, život, sreća, ljubav, sudbina.
Vidim ga kao nešto starijeg klinca kako luta noćnim pariskim bulevarima, sa naočarima za sunce na nosu. Noću sa naočarima za sunce! Je li mu naočare prodala firma Robert Desnos & Andre Breton? Čekao je da ga puste u Ameriku da ide ocu. Bio je loš đak.
– Istorija zapadne literature je duga svađa između pesnika i učitelja– napisao je taj loš đak kasnije. – San profesora je da čita književnost bez imaginacije. Žudnja za nepoštovanjem me je prvo privukla poeziji.
U Francuskoj značenja stvari su bila zakovana. Znalo se tačno kakva budućnost čeka došljaka kao što je on. Za takvoga bi veliki uspeh bio da dogura do automehaničara.
– Slučaj je lirična sila– napisao je nesuđeni automehaničar, kad je već postao akademik.
Vidim kako u malom emigrantskom stanu u Parizu hlade šampanjac tako što su ga stavili u WC šolju i stalno povlače vodu. Čarliju su u tom stanu pokazali čoveka sa brkovima:
– Ovaj je potpisao trojni pakt!
Čovek ga nije naročito impresionirao. Naročito ga nije impresioniralo kad su zaigrali fudbal posle ručka pa je Dragiša Cvetković primio gol kroz noge.
Čarls Simić je sebe opisao kao kunića iz laboratorije istorije, nad čijom su se posteljom rukovali Staljin i Hitler. I mnogo kasnije, kad je kunić počeo da piše poeziju na engleskom, nije prestao da prati politiku. Kako bi mogao da je ignoriše? Gvozdena zavesa podelila je njegovu porodicu. Ni on ni majka nisu videli oca deset godina. Teško mi je da zamislim omorinu avgustovskog dana 1954. godine kad su im sukobljene sile dozvolile da se ponovo vide u Njujorku. Sa zebnjom i ushićenjem su gledali jedni druge. Oči su ponirale u oči želeći da zavire u sudbinu. Majka i otac se možda više nisu dopadali jedno drugom. Tajms skver u blizini njihovog hotela sa bilborda je objavljivao velike poruke, naređivao promenu, plašio ego i radovao ih. U evropskim gradovima je bilo reda. Ovde je šesnaestogodišnjak izašao iz pravila. Okruživala ga je velika razobručenost – koja stimuliše identitete, razobručene ratom. I on i Njujork menjali su se sa svakim korakom.
– Kakve god ideje o svetu da ste doneli, Amerika ih podriva– napisao je izmešteni mladić. I dodao: Njujork je previše komplikovano mesto za samo jednog boga ili đavola.
Otac i sin su propustili momenat da komuniciraju kao otac i sin, pa su ceo život razgovarali kao dva drugara. Moram opet ispričati ovu anegdotu: Čarli i Đoka ušli su u francuski restoran u žaru prepirke na neku filozofsku temu. Kad su potpuno razjasnili pitanje slobodne volje ili besmrtnosti duše, ili čime su se već bavili, osvrnuli se i upitali: a šta smo mi ovo jeli? Zamolili su kelnera da im donese sve ponovo od predjela do deserta. Posle druge večere, kelner im je servirao skup konjak na račun kuće i upitao:
– Je l’ vi uvek ovako jedete?
– Ne! – odgovorili su filozofski nastrojeni otac i sin. – Samo kad smo gladni.
Biografija Čarlija Simića udara šamar teorijama zavere. Po tim teorijama nema izlaza iz pravila.
– U teorijama zavere gravitacija je apsolutna – napisao je ironično Simić. – Avioni ne mogu da lete.
Letovi mašte odredili su njegov život. U skladu sa pomešanim linijama na dlanu, sve je ispalo neočekivano. Zamišljam ga kako se zaljubljuje u američke biblioteke. Izlazi sa naramcima knjiga i ploča koje su dotad bile bezmalo nedostupne. Uz pomoć tog ogromnog bogatstva, javno razdeljenog, on postaje ono što jeste.
Osnovne preokupacije Čarlija Simića su mašta i eros. On misli da to nisu dva termina: Eros je mašta.
Kao i njegov otac, voli hranu i filozofiju.
– Često se bolje sećam šta sam jeo nego šta sam mislio– rekao mi je jednom.
I sebe i Ameriku učio je od pesnika.
Postoje pesnici koji te tretiraju kao budalu i pesnici koji te tretiraju kao pesnika – zapisao je.
Kunić u laboratoriji istorije, Čarls Simić pretvorio se u urbanog pesnika koji prepoznaje mistične slike u svakodnevici. Svestan je da jednostavnost – koju asociramo sa prirodom – emituje sopstvenu metafiziku. Sposoban je da se začudi vrani na krovu crkve ili starim cipelama. Uopšte, kao mnogi dobri pesnici, pokazuje entuzijazam za većinu stvari na koje sunce sija.
Simić je uočio zanimljivu zakonomernost u kritičarskoj percepciji dela književnika:
– Prvo ti kažu da si kreten. Pa ti onda kažu da si mnogo talentovan dečko. Pa ti kažu da si kreten. Pa ti onda kažu da si među najvažnijim predstavnicima srednje generacije. Pa ti kažu da si kreten. Pa ti kažu da si živi klasik. Pa ti onda kažu da si kreten.
Vidim ga kako prima svoje nagrade. Mnoge. Vidim ga kako čita knjige. Mnoge. Vidim ga u restoranima. Mnogim. Vidim ga kako otvara flaše. Vidim ga kako šeta sa svojim psima. Vidim ga kako drži svoju unuku. Čujem ga, kako, kao Borhes, kaže:
– Od stvari sam krhke stvoren od zagonetnog vremena.
Vidim čoveka koga je sve što mu se desilo u životu iznenadilo.
Mislim o njegovom životu nepretenciozno, nesistematično, bleskovito, kroz detalje i izjave. Simić je dosledno skeptičan prema filozofskim sistemima koji su ga oduvek zanimali. Umesto sistema, veruje u detalj. Njegova teorija univerzuma: Celina je nema. Deo vrišti sa bolom i grohotom. On piše: Moja želja je da stvorim neku vrstu non- žanra, od fikcije, autobiografije, eseja, poezije i, naravno, šale.
Urednost asocira sa diktaturom. Izgleda mu da profesori još nose naočare za sunce noću. Kod njih nema izlaska iz pravila. Oni se ponašaju kao da je književnost zavera a oni njeni teoretičari. Simić sumnja da je možda baš kršenje pravila – definicija poezije. Nekad veruje u boga, nekad ne veruje. Svaki misleći čovek je miritelj suprotnosti. Simić zaključuje:
– Lirska pesma je često skandalozna izjava da je privatno javno, da je lokalno univerzalno i da je prolazno večno.
Vladimir Pištalo
objavljeno: 21/08/2010
