Izvor: Politika, 13.Maj.2011, 23:07 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Najveći sluga srpskog naroda
Istrajavanja na približavanju Srba drugim kulturama jesu najveći dar koji nam je ostavio višedecenijski ministar prosvete Dositej Obradović. Drugi jeste čvrsta vera u zdrav razum, u nauku. U potrebu za učenjem. On ceo može da stane u sintagmu zdrav razum
Ove, 2011. godine, obeležavamo dva veka od smrti Dositeja Obradovića. Pre dva veka Dositej je imenovan i za „popečitelja prosveštenija“, prvog ministra prosvete srpske države koja je počela da se, posle viševekovnog >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << ropstva pod Turcima, obnavlja tokom Prvog srpskog ustanka. Ispada da je to, možda, najkraći mandat ministra prosvete u nas, ali reč je samo o ozvaničavanju nečega što je mnogo ranije u srpskom narodu prihvaćeno kao neopoziva činjenica.
Najpre, treba reći da je Dositej uz podršku Karađorđa 1808. godine osnovao Veliku školu i time udario temelj budućeg univerziteta. Ali, Dositej se osećao pozvanim da bude srpski ministar prosvete i nekoliko decenija ranije, da svojim delom i porukama upravo bude najveći sluga naroda na prosvetnom polju. Uostalom i značenje reči ministar jeste sluga u najplemenitijem smislu. On je bio i srpski ministar i najveći srpski učitelj mladih. Sva svoja dela posvećivao je junosti. Ali pod tim ne treba podrazumevati samo one po godinama mlade. Njegovo delo i njegove poruke bili su upućeni i odraslima, tad mladom i tek začetom sloju građanskog staleža koji se tek svikavao na knjigu i otvarao za naučna dostignuća, prema svetu.
Sva Dositejeva dela, bez obzira na žanr, bila su u osnovi prosvetiteljska obraćanja narodu, izraz želje da ga pouči, upozna sa svetom i prenese mu korisna znanja kako bi napredovao i priključio se zemljama koje su prednjačile. Kada je prvi put prispeo u Hale, spreman da uči, ushićen je univerzitetom sa hiljadu polaznika. Tada je skinuo mantiju i uzviknuo, pun nade, da će i Srbi jednom imati takve škole. Tu se rodila ideja o Velikoj školi! I njegovi spisi, i njegova dela, Život i priključenija, Sovjeti zdravago razuma, puni su i autobiografskog, i putopisnog, i poučnih priča, ali sve je u znaku prosvetiteljskog usmerenja, da posluži drugima da prošire svoja znanja i upoznaju ostali svet. Ta njegova istrajavanja na približavanju Srba drugim kulturama jesu najveći dar koji nam je ostavio višedecenijski ministar prosvete Dositej Obradović. Drugi jeste čvrsta vera u zdrav razum, u nauku. U potrebu za učenjem. On ceo može da stane u sintagmu zdrav razum; njegovom delu najviše priliči naslov Sovjeti zdravago razuma. A kad je reč o etici, o moralnom uzdizanju naroda, centralna je reč dobrodjetelj, zadužbinarstvo u smislu činjenja dobrih dela za opštu korist, za polzu naroda.
Istorija svakog naroda veoma zavisi od istaknutih pojedinaca, od njihovog delovanja i harizme. Svakako da je Dositej bio još u 18. veku, pre Prvog srpskog ustanka, veoma značajan ideolog sa dobro promišljenim ciljem kada je reč o obnovi srpske države. Možda je i to razlog što je onako svesrdno prišao ustanicima i do smrti bio spreman da sve učini za opštu stvar. Gotovo je dirljiva njegova veza sa Karađorđem. Koliko ga je Vožd poštovao i kako je Dositej uzvraćao Karađorđu poštujući u njemu vođu naroda u najtežim godinama novije srpske istorije, u vreme kako neki vele seljačke bune, ali jedine koja nije ugušena u krvi bez ikakva rezultata.
Kad su Srbi početkom 19. veka započeli sa ostvarivanjem ideje obnove srpske države, delili su talante i zadatke prema vrednostima pojedinaca. Karađorđu dopade uloga vožda ustanka, mitropolitu Stratimiroviću posrednika sa Bečom, Proti Mateji da utemelji prvi srpski sud, Dositeju i Jakovu Nenadoviću da osnuju prva srpska ministarstva, knjazu Milošu ustanovljenje Kneževine Srbije, knezu Mihailu da vrati gradove, kralju Milanu da povrati kraljevstvo, Karađorđevićima da oslobode Staru i Južnu Srbiju. Talanti i zadaci deljeni su i viđenim ljudima iz nauke i kulture: Dositeju i Vuku da nauku i umetnost približe narodu, da prošire čitalački krug, da pomognu demokratizaciji nauke i kulture tako što će sve učiniti da počnu da se prevode najznačajnije knjige i pišu nove na narodnom jeziku kojim govore „žitelji črnogorski, dalmatinski, hercegovački, bosanski, servijski, horvatski, slavonijski, sremski, bački i banatski“, kako Dositej veli 1780, a istim rečima to ponavlja i Vuk 1836. godine u tekstu „Srbi svi i svuda“ koji će objaviti u svom Kovčežiću za 1849. godinu. U njemu veli: „Srbija, Metohija (od Kosova preko Stare planine, gdje je Dušanova stolica Prizren, Srpska patrijaršija Peć, i manastir Dečani), u Bosni, u Hercegovini, u Zeti, u Crnoj Gori, u Banatu, u Bačkoj, u Srijemu, u desnom Podunavlju od više Osijeka do Sentandrije, u Slavoniji, u Hrvatskoj (i Turskoj i Austrijskoj krajini), u Dalmaciji, i u svemu Adrijatičkom primorju gotovo od Trsta do Bojane – narod jednim jezikom govori.” Đuri Daničiću dopalo je da ceo život posveti tom jeziku, Jovanu Steriji Popoviću da osnuje srpsko pozorište i Srpsku akademiju nauka, plejadi pripadnika omladine srpske, sledbenicima Dositeja i Vuka da osnivaju škole, otvaraju knjižare, pokreću listove i časopise. Boljeg tima, drim tima, nije, tada, moglo biti kada je reč o srpskom narodu. To bi, svakako, trebalo da bude podsticajno i danas, kada u novom veku pokušavamo svim silama da utvrdimo pravac obnavljanja srpske države. Za sudbinu svakog naroda važni su kontinuiteti, u tome je upravo najveća vrednost tradicije. A svako nasilno prekidanje sa tradicijom ostavlja loše i, često, nenadoknadive posledice.
Kada je reč o kulturološkim dugoročnim projektima, srpsko prosvetiteljsko doba mnogo duguje protestantizmu. Njemu su Srbi bili okrenuti. Najveći srpski pisci, Dositej, Sima Milutinović, Vuk Karadžić svoja ključna dela štampaju u Lajpcigu, centru protestantizma. Srbima u državi koja se tek obnavljala odgovarala je ideja protestantske provenijencije da nauka treba da se približi narodu i prestane da bude ekskluzivna, elitistička prednost izabranih.
Kada je započela život srpska periodika, pokretanje srpskih listova povereno je Dimitriju Davidoviću. On je pokrenuo i prvi srpski Zabavnik. Naučni časopis, u kojem bi se sabirale starine, dokumenta važna za pisanje srpske istorije, pogotovu najnovije, najpre je trebalo da se poveri Pavlu Šafariku. Pominjan je i Vuk kao mogući urednik takvoga časopisa. A onda je stvar poverena Đorđu Magaraševiću i pokrenut je Letopis koji i danas izlazi. Iz Letopisa rođena je i Matica srpska. Ostvarena je ideja koja je prosinula u 18. veku, sa Magazinom Zaharija Orfelina. I on je, najpre, pominjan pod imenom „Serbskaja pčela, k polzje i uveselenija služašaja“. I tu je Dositejeva uloga nezamenljiva.
Dositej je svoju knjigu Basne uredio kao čast magazina. U naravoučenijima basana, u brilijantnim njegovim esejima, nalazimo i pesme i priče, prikaze vrednih knjiga, promišljanja prilika u svetu, poduka iz istorije, kao i posebne odeljke, sentencije i alegorije. Ta knjiga podseća na vladajuće oblike periodike u 18. veku, na magazine i cvetnike. To je forma koja je pogodovala demokratizaciji kulture i nauke. Od svega pomalo. Takvim publikacijama širilo se čitalačko kolo, to je bilo od neprocenjive važnosti za obrazovanje srpskog naroda. Dositej i mnogi drugi posle njega okreću se, tada, basnama, najstarijem žanru koji je blizak i vladarima i najprostijem plebsu: „One soveršeno pristoje kako najvećim filozofom i politikom, tako i najprostijem seljanom koji samo čitati mogu i svoj jezik razumedu.” I, kao kruna svega, tu je i okretanje jezicima naroda, počev od nastojanja da se i Biblija prevede na jezike naroda. Za Dositeja to je značilo i radikalno okretanje narodnom jeziku, jednom jeziku kojim i u 18. veku i u prvoj polovini 19. veka govore i sporazumevaju se narodi zapadnog Balkana.
U trenutku kada su, čini mi se, protutnjala i pokazala se besmislenim ruženja i kuđenja srpskog jezika kao svojevrsnog vida unitarističkih i velikosrpskih težnji, kada se sve jalovijim pokazuju napori da se istaknu razlike jezika na ovim prostorima u odnosu na srpski, započele su rasprave o imenovanju tog jezika koji svi razumeju, polemiše se kako bi se on mogao zvati. Stvari su se i politički, i svakojako, dosta izmenile, ali širina sa kojom je Dositej pisao o tom jeziku mogla bi, danas, biti veoma lekovita. Jer živ jezik, ako je živ, ima snagu da živi i da se razvija po najvećoj sili koja čoveka čini čovekom, po sili izražajnosti.
Miodrag Maticki
objavljeno: 14.05.2011.
