Izvor: Politika, 22.Apr.2011, 23:02 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Najlepši pokloni Prokofjeva
Ovih dana u Beogradu se odigrala revolucija. U Narodnom pozorištu igrana je premijera opere „Zaljubljen u tri narandže”, Sergeja Prokofjeva.
Malo je poznata činjenica da je ovo, sada već klasično delo operskog repertoara, u Velikoj Britaniji prvi put izvedeno na Edinburškom festivalu 1962, i to baš u postavci beogradskog Narodnog pozorišta, sa maestrom Oskarom Danonom (zajedno sa još jednom Prokofjevljevom operom – „Kockar”). Dakle, tada, 1962. godine, beogradsko Narodno >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << pozorište bilo je moćno, avangardno, fenomenalno, toliko sigurno u sebe da se u britansku istoriju umetnosti upisalo kao prvo koje je Britancima predstavilo jednu od najčuvenijih opera XX veka.
Zanimljiv je i podatak da je, pored ruske i zapadnoevropske umetničke javnosti i jugoslovenski umetnički pokret zenitizam Ljubomira Micića, izdvajao Prokofjeva kao jednog od najavangardnijih kompozitora toga vremena (na početku XX veka). Zenitisti, kao istinski avangardni umetnici, znali su i osećali da se prava muzička revolucija krije u stvaralaštvu Sergeja Prokofjeva. Ovaj muzički genije ludačke kompozitorske invencije, jedan od najvećih melodičara svih vremena (pored Hendla, Mocarta, Šopena i Čajkovskog), bio je i čudo od deteta, fenomenalni pijanista, dirigent, strasni šahista.
Njegova muzika se može opisati kao uvrnuta bajka, puna detalja, zvukova iz začaranih vrtova (gde je lišće napravljeno od nepoznatog metala i šumizvukom nikada pre čutim), lucidnih zaokreta, potpuno neverovatnih promena ritma. Tok ove muzike vođen je neočekivanim, uzavrelim smenama energetskih nivoa, toliko moćnim u svome dejstvu da se slušalac svaki put iznova zaprepasti kako je moguće da, posle jednog „mahnitog” muzičkog događaja, dolazi sledeći koji je još snažniji, a zatim i veličanstveni preokret za koji niste mogli ni da sanjate da postoji. To je muzika najsnažnijeg mogućeg dejstva, iznenađenja na svakom koraku, muzika koja vam stalno daje najlepše poklone. To je muzički svet čarobnjaka, uvrnutih bića, malih i velelepnih sila, jednom rečju, to je jedan potpuno autohtoni svet prokofjevljevske fantastike. Ova muzika je puna humora, ali onog pravog, kao kod Montija Pajtona, gde su učesnicima i situacijama odrečene mogućnosti alternative, pa tako oni stvaraju zaseban svet, sopstveni sistem, koji ima svoja pravila i zakone, a koji nigde drugde ne bi mogli da funkcionišu.
Nijedna umetnost, koja se prema sopstvenoj stvarnosti unapred odnosi sa nekim vanumetničkim ciljem, ne može da dosegne duhovni i umetnički nivo ovakve kreacije. Razlog tome je što se u ovako velikoj umetnosti u stvaranje uključuje element intuicije, koji dovodi na scenu lucidnost, a to je onaj teren podsvesti u kojem se krije čarobna formula dejstva, za koju nijedna racionalna intencija, kao ni neki budući, a kamoli sadašnji kompjuter, napravljen ljudskom rukom, ne bi mogao da izračuna tačan rezultat. Jer, tu se ne radi o računanju, već o ljubavi.
I upravo se na tom planu dogodila revolucija sa početka priče. Predvodnik revolucije je direktorka opere Narodnog pozorišta Katarina Jovanović. Ona spada u najređe pojave u našim predelima – pevačica sa izuzetnom biografijom i sjajnim kontaktima, diva bez sujete, umetnica na funkciji direktorke, koju nije strah da angažuje najbolje pevače, koja se ne stidi da se bavi i elementarnim poslovima organizacije, ličnost sa integritetom kojoj je zaista stalo da od beogradske opere napravi vrhunsku opersku kuću i koja, pri svemu tome, zna kako se to radi.
Šta se ovom prilikom dogodilo? Katarina Jovanović je odabrala izuzetnu muziku i sjajnog dirigenta i omogućila mu da radi u Beogradu. Rezultat je bio taj da je muziku Prokofjevljeve opere, koja je za izvođenje veoma teška i zahtevna, orkestar Narodnog pozorišta odsvirao izvanredno, sa ogromnom energijom, koncentracijom i preciznošću. Među pevačima je bilo zaista izvrsnih, na prvom mestu Hon Li, kao princ, mladi pevači Mihailo Šljivić, kao kuvarica, i Danilo Stošić, kao Trufaldino, ali i predivna Snežana Savičić-Sekulić, kao Nineta, koja svojim toplim, nežnim glasom i vanserijskom muzikalnošću pokazuje da i Srbija može imati svoju Lučiju Pop.
Svi izvođači zajedno dosegli su neko posebno, tajanstveno a blaženo osećanje lepote i ljubavi stvaranja, koje se prelivalo i na publiku. U centru izvođenja stajao je maestro David Porselajn iz Holandije. Ovaj dirigent, koji je bio dugogodišnji muzički direktor Holandskog plesnog teatra (teatar, koji je u Beogradu poznat i obožavan po koreografu Jiržiju Kilijanu), maestro koji je 2004. godine dobio nagradu Bi-Bi-Sija za izvođenje muzike Edgara Vareza, kao najbolji dirigent te godine u Velikoj Britaniji, koji je dirigovao mnogim poznatim orkestrima u svetu, od Londona do Sidneja, uspeo je da za samo dva meseca „presvuče” muzičare orkestra Narodnog pozorišta – kao u bajci o kraljeviću i prosjaku – iz muzičkih „krpa i rita”, u skupocenu kraljevsku odeždu, da umorne, bezvoljne i nezadovoljne muzičare i pevače ubedi da mogu da budu virtuozi, dive i prave operske zvezde, i da, svi zajedno poveruju da su moćni, duhom avangardni, izuzetni. Jer, revolucija se sastojala i u tome što se niko od najboljih učesnika nije žalio na male plate, na loše instrumente i loše uslove, što su muzičari ponovo otkrili da su vešti, da poseduju moć alhemičara i da su u stanju da publici tih sto minuta provedenih u sali pretvore u zlatno vreme.
Katarina Jovanović, pevači i muzičari Narodnog pozorišta, predvođeni maestrom Porselajnom, uspeli su u nemogućem poduhvatu, da nam, u vremenu rijaliti šoua, primitivnih političkih debata, bednog i prizemnog humora kojem smo izloženi u medijima, pokažu da je moguće biti dobar, radostan, duhovit, da je moguće uživati u umetnosti, biti bezazlen, čist i pun ljubavi i dostići uzlete duha, kojima je obeležena muzika Prokofjeva i čijim su mnogostrukim dejstvom bili osvojeni i Zenit i Britanci i sva publika, koja je bila i zauvek ostala zaljubljena u muziku.
Isidora Žebeljan
objavljeno: 23.04.2011.
