Izvor: Glas javnosti, 03.Jul.2009, 13:10 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Nagrade mi skupljaju prašinu
Brojnim priznanjima koje je dobila tokom dosadašnje karijere, poznata beogradska dramska umetnica Anita Mančić nedavno je pridružila i statuetu „David Štrbac“, glumačku nagradu koju je na Teatar festu „Petar Kočić“ u Banjaluci osvojila za ulogu Jele u predstavi Branislava Nušića „Tako je moralo biti“. U međuvremenu, širokom dijapazonu pozorišnih rola, uskoro će dopisati i lik Karisi iz Marivoove „Rasprave“ koju će ansambl JDP-a, u inscenaciji rumunskog reditelja Aleksandrua >> Pročitaj celu vest na sajtu Glas javnosti << Darijea, premijerno izvesti krajem jula u okviru festivala Budva grad teatar.
- Veoma mi je drago da sarađujem sa Darijeom, koji je priznata i cenjena pojava u evropskim pozorišnim okvirima. Iako moja uloga nije bog zna kakva, nisam htela da je odbijem upravo iz razloga što sam želela da čujem i vidim neki drugačiji način rada, mišljenja i odnosa prema pozorištu - priča za Glas Anita Mančić.
Od 1992. godine stalni je član ansambla Ateljea 212. Na matičnoj, ali i na scenama ostalih pozorišta ostvarila je veoma zapažene uloge u predstavama „Iza kulisa „, „Ujka Vanja“, „Laža i paralaža“, „Čudo u Šarganu“, „Na čijoj strani“, „Kralj Lir“, „Amerika, drugi deo“, „Mileva Ajnštajn“, „U potpalublju“, „Karolina Nojber“, „Cirkus istorija“, „Tako je moralo biti“... Kaže da bi joj danas, u ovom životnom dobu, najbolje „legla“ uloga Hamleta.
- Volela bih da igram baš njega - tvrdi uz osmeh na licu. - Znam da svakome, na prvi pogled, tako nešto deluje potpuno neverovatno, gotovo nemoguće! Međutim, Hamlet za mene i jeste metafora za nemogućnost.
Pre dve godine, u predstavi Sonje Vukićević „Cirkus istorija“, baziranoj na izvodima iz Šekspirovih tragedija i na studiji Jana Kota, Anita je igrala upravo najpoznatijeg junaka svetske dramaturgije, doduše, „dajdžestiranog“.
- Tu sam izvukla neke rečenice koje se, eventualno, tiču mene i strpala ih u jedan monolog, ali je to daleko od toga što se zove Šekspirov Hamlet. Sigurna sam da bi Hamleta mogla da igra žena, jer muškarac teško može da razume tu neku vrstu emotivnosti koju on ima. Naravno, sa druge strane kod njega postoje i te određene muške osobine koje teško može da razume žena. Upravo ta obopolnost ili bespolnost pruža mogućnost da glumica odigra tu ulogu. Nekim ljudima koji su pametniji od mene iznela sam tu ideju, a oni su me samo pogledali sa simpatijama i osmehnuli se. Međutim, ja i dalje smatram da bi Hamlet bio kompletna osoba tek kad bi iza njega stala jedna žena koja bi uspela da razume tu polovinu muškog mozga - tvrdi Anita.
UMETNOST BEZ ZNAČAJA
- Teško je biti glumac u Srbiji, jer ovoj zemlji nijedan umetnik, pa tako ni glumac, uopšte nije značajan. Kultura, takođe. Ne govorim ja ovo zarad toga da bi vozila neka ultra fantastična kola ili živela Bog zna kako, kao Bred Pit. Ne, nego zbog toga što je kultura za jednu zemlju užasno važna stvar. Uzmimo za primer televiziju. Ona je prepuštena raznoraznim ljudima, ukusima... a sve to se odražava na mentalitet i kulturu ljudi, pa tako na ulici sve češće viđamo silikonske žene, polugole devojke, mladiće koji se ubijaju od alkohola... - ukazuje ogorčeno Anita Mančić.
- Nagrade su veoma značajne, ali nisu presudne, jer u ovom poslu stalno moraš da se dokazuješ. Nagrada iz Banjaluke, kao i sve prethodne koje sam dobila, apsolutno mi nije obezbedila nikakvu udobnu životnu poziciju u koju bih mogla da se smestim. Istina je da to samo fino zvuči, eto kao osvojila si „milijardu nagrada“, ali suštinski one mi služe samo da skupljaju prašinu.
Poslednjih godina došle su uloge u serijama „Lift“, „Drugo stanje“, „Premijer“, „Ulica lipa“...
- U jednom trenutku shvatila sam da mi je ugrožena egzistencija zato što sam samo igrala u pozorištu, a videla sam i da sam u toj priči, možda, bila „Poslednji Mohikanac“ i da sam, ako mogu da se služim sa tom reči, ispala budala. Počela sam realno da razmišljam gde se nalazim i gde živim. Da je u pitanju Engleska ili Francuska, možda bih mogla da gradim karijeru na takav način, ali nažalost ili na sreću, živim u Srbiji i tu ništa nisam mogla da promenim. Morala sam da počnem da igram kako drugi sviraju...
