Izvor: Blic, 20.Okt.2006, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Nadoknađivanje
Nadoknađivanje
Živimo u kulturi nadoknađivanja propuštenog. Dođe, recimo, Bežar sa nekim parčetom nepatvorenog, čistog, nimalo ironijski odmaknutog, kiča, pa napuni Sava-centar. Ništa to nije trebalo ni Bemusu, ni Bitefu, ali je sasvim u redu da dođe taj spektakl(uk) u ove krajeve. Vezan uz dve važne institucije, on ih samo, naknadno i nepotrebno provincijalizuje.
Pa, onda, Duran Duran. Uz to se može đuskati, poglavito ako je čovek odvaljen od nostalgije >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << ili nečeg žešćeg, ali, znamo, ta stvar bila je velika pre četvrt veka. Tada nije dolazila u ove krajeve. No, makar iz mene govorio mrzovoljni, džandrljavi, bivši panker, ne sumnjam da je tamo bilo dobro onima koji su hteli da im tako bude. Makar i u najgoroj dvorani za svirke u ovom delu sveta. I meni su bili MC5 prošle, i Buzzcocks ove godine, tako da znam šta znači kad vam dođu dragi gosti, makar i sa velikim zakašnjenjem.
Recimo, pamtiću postpetoktobarsko vreme ne po izneverenim očekivanjima (ova je rubrika startovala nedelju dana posle tog mitskog datuma, ovih joj je dana šesti rođendan), nego po koncertu Tuxedomoon u SKC-u. I to sam/smo čekali dve decenije.
A sada dolazi Jon Hassell. Ako mene pitate, a i ako ne pitate – kazaću, najznačajniji živi trubač na svetu. Majls nam je ovde dolazio, Gojković je ionako naš, a JH je radio sa svima koji su kraju dvadesetog veka dali artistički smisao: i Talking Headsima (Pionir, 26. jul 1982., tačno kad je trebalo), i David Sylvianom, i Harold Buddom. I, naravno, Brian Enoom. To i jeste i nije nadoknađivanje; za razliku od Durana i njima sličnih, Jon Hassell računa na večnost, ne na top listu.
Još da dođe Jan Garbarek.
I da nadoknadimo Keith Jarretta.
I onda da počnu stalno da dolaze, da više ne nadoknađujemo.
Tinejdžerska prepucavanja
'Džon Taker je gotov' rediteljke Beti Dejvis
Ništa mudro, ništa senzacionalno, ali vrlo pitko, zabavno i osvežavajuće. To bi ukratko bio sud koji obično ne stavljam tako izričito baš u prvoj rečenici. Ali, pošto američki film 'Džon Taker je gotov' (god. proizvodnje 2006. trajanje: 90 min.) rediteljke Beti Tomas pripada žanru tinejdžerske komedije, sa elementima seksa i romantike (najbolje je kad to ide zajedno, makar se kasnije patilo), postoji opasnost da bude olako otpisan. Primetio sam da je deo gimnazijskog uzrasta u gledalištu burno reagovao. Nikakvo čudo, jer Holivud od početka ne radi za lokalne ukuse i slojeve.
Džon Taker (Džes Metkalf) je zgodan, snalažljiv dečak u jednoj američkog srednjoj školi, kome sve ide od ruke. Od košarke gde ga 'čirlidersice' gledaju sa obožavanjem, do večernjih izlazaka uvek sa drugom izabranicom. I kad tri zgodne devojčice otkriju jedna drugoj da je svaku od njih odveo 'u svoj nespokoj', objašnjavajući joj da je jedina, one sklope lukav plan: da podmetnu četvrtu, pomalo zbunjenu Kejt (Britani Snou) koja će poslužiti kao mamac za malu osvetničku igru svlačenja, presvlačenja, priskuškivanja i tajnog snimanja, kako bi nestašnog zavodnika izvrgli poniženju pred celom školom. Osveta neće otići do horora, kao u filmu 'Keri' Brajana De Palme, jer je ovo bezazlena komedija u kojoj će na kraju svi biti zadovoljni, bar koliko i gledaoci. U filmu ima kalamburnih obrta, košarkaških finti i egzibicija, i mnogo tinejdžerskog šarma. Samo tome se i težilo, ničemu drugom.
Rediteljka Beti Tomas, poznata po radu sa kanadskim anarhičkim voditeljem i glumcem Hauardom Sternom, u brzometnom ritmu je poštovala svaku sekundu filma, premda ćete primetiti da to sve nije mnogo iznad nekih omladinskih tv-serija koje gledamo na malom ekranu. Tačno, glavni glumci su odatle i potekli i sada hvataju zalet za nešto ambicioznije. Pomak nije bogznakakav ali i nije za potcenjivanje.
if(!window.goAdverticum)document.write('');if(window.goAdverticum)goAdverticum.addZone(31711);
|
