Izvor: Blic, 28.Feb.2009, 07:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Na večerama kod prgavog Karavađa
„Muzičari”, koji samo što su stigli iz Muzeja Metropoliten u Njujorku, „Večera u Emausu”, pozajmljena od Nacionalne galerije u Londonu, „Dečak koji drži košaricu s voćem” iz Galerije Borgeze u Rimu, još jedna „Večera”, u vlasništvu Pinakoteke Brera - deo su reprezentativne izložbe „Karavađo u gostima kod Karavađa” kojom počinje obeležavanje dvesta godina postojanja jedne od najprestižnijih zbirki slika na svetu.
>> Pročitaj celu vest na sajtu Blic <<
Karavađo je osnove slikarstva stekao u botegi (kako su se tada ateljei zvali) Simona Petercana, Ticijanovog učenika, u Milanu. Crtanju ga, zapravo, niko nije podučavao. Naprosto, njegov zadatak je bio da fiksira određene tačke na platnu, a zatim da ih bojom definiše. Da bi naslikao ljudsku figuru Karavađo bi polazio od uha. Na prvi pogled, nezamislivo, ali tada, među umetnicima u XVI veku nije: da bi mogao da radi u nečijoj botegi, šegrt je morao pokazati da je za nešto posebno darovit. Da li će lepo obojiti pejzaž u daljini, dočarati perspektivu, ili pogoditi nečiji pogled isključivo je zavisilo od njegovog talenta. Karavađova veština da figuru konstruiše od uha, u startu je obećavala mnogo više od vernosti gazdinoj botegi.
Kao mladić, Mikelanđelo Merizi zvani Karavađo naslikao je dva platna gorepomenute večere, koja su odmah privukla pažnju javnosti. Dobrim delom, tome je doprineo i njegov zaštitnik, kardinal Frančesko Marija del Monte koji je zdušno branio Karavađovo „populističko” rešenje Hrista. Kardinal je, naime, bio poznat po tome što je gotivio ljude iz naroda, a Karavađo je bio jedan od njih, što je značilo da ni njegov Hrist ne može biti drugačiji. Ako se tome doda da je Karavađova majka posećivala sestrinstvo Svetog Pavla, blisko kardinalu, logično je bilo da ovaj uzvrati dobročinstvo njenom sinu.
Zanimljivo je, međutim, da se dve Karavađove „Večere” umnogome razlikuju. Blaga svetlost i živ kolorit koji krase sliku iz 1601. nestaju na slici iz 1606. godine koja je mračna, ne uliva nadu. Ona je, zapravo, odraz njegovog duševnog stanja i dobar primer u istoriji da umetnik, ipak, nikad ne može pobeći od sebe, ma koliko bio zanatlija, danas bismo rekli komercijalan, pa i pragmatičan. Godine 1606, naime, Karavađovo slikarstvo se menja, jer nakon što je ubio čoveka (u dvoboju), mora da beži...
Na Karavađovoj „Večeri” iz Brere svi likovi su iz naroda, što bi se reklo naturščici, jedan apostol čak ima pocepan rukav. Svi su u pokretu kao u kakvom pozorištu, samo je trpeza, za kojom su sada, sirotinjska.
Realistično naslikano voće, pečenje, hleb, na prethodnoj „Večeri”, govore o tome da se posle Milana, Karavađo izveštio i u drugim motivima na slici. Naime, prešavši u Rim, kao dvadesetogodišnjak, posao nalazi tako što slika cveće ili voće, žanr koji majstori toga doba uglavnom izbegavaju smatrajući ga nižeg reda u odnosu na ljudsku figuru. Ne samo da bi im tematski doskočio, Karavađo slika mladiće s korpama voća, vazama, lautama... ne preza ni od toga da naslika suvo lišće, crvljivu jabuku - sve kako jeste, bez ulepšavanja. Mladići su već sami po sebi dovoljno lepuškasti! Čak ni pošto ga kardinal primi kod sebe u palatu i naruči mu slike za rimsku crkvu Svetog Mateje, Karavađo ne menja svoju viziju koja polako prelazi u poetiku svetla i senke. Čak i po cenu da mu naručilac vrati delo zbog „neumesnog” dekora (draperija kao u teatru) kakav je naslikao na slici „Smrt Bogorodice” (sada u Luvru)!
Silom prilika bežeći iz Rima u Napulj, pa na Maltu i Siciliju, iako svuda nalazi posla da preživi, Karavađo ipak na velikim platnima ostavlja trag praznine oličene u prostorima koji nisu ničim ispunjeni. Tama kroz koju probija svetlo nije samo njegov likovni izazov, već, reklo bi se, neminovnost života od danas do sutra.
Kavgadžija i inadžija, godine 1609. Karavađo je ponovo u Napulju gde je teško ranjen, ali slika. Ovog puta Davida sa Golijatovom glavom i Salomu sa Krstiteljevom. Godine 1610. čekajući u Porto Erkole da se ukrca na brod za Rim gde treba da mu bude uručeno pomilovanje, greškom je uhapšen. Pušten iz zatvora dva dana kasnije, umire dok sakuplja svoje rasute stvari po obali. Đovani Belori, biograf brojnih baroknih umetnika, pa i Karavađov, piše da ga je „zadesila opaka groznica” (malarija). Nije napunio ni 39 godina čekajući na milost ljudsku. Stigla je iako mu nije mogla biti uručena - nekoliko dana pošto je izdahnuo.
Palatu podigla Marija Terezija, a Pinakoteku otvorio Napoleon
I Pinakoteka u palati Brera ima svoju priču. Palata je podignuta u vreme Marije Terezije, 1776. godine, nadomak Akademije lepih umetnosti. Bila je najpre samostan, a potom koledž. U Pinakoteku je pretvorena po nalogu Napoleona Bonaparte 15. avgusta 1809. godine. Njeno jezgro čine dela koja je od crkve i drugih verskih ustanova konfiskovala Napoleonova vojska. U fundusu su „strgnute” Bramanteove freske, kao i brojna dela lombardijskih i venecijanskih slikara, ali tri su bez premca. Jedno je „Madona sa detetom” Pjera dela Frančeska, drugo Rafaelovo „Venčanje Bogorodice” koje će posle temeljne restauracije takođe u toku ove godine biti izloženo. Treće je Karavađova brerska „Večera”, za ono vreme nezamisliv spoj profanog i religioznog.
