Izvor: Politika, 25.Okt.2007, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Na ivici sna i mita
INTERVJU Debra Megpaj Irling
Gost američke ambasade i američkog štanda na 52. međunarodnom Beogradskom sajmu knjiga je i Debra Megpaj Irling, američka književnica indijanskog porekla, profesor engleskog jezika na Univerzitetu u Montani i autor poznatog romana "Perma Red" (2002). Osim na Sajmu knjiga, Debra Megpaj Irling prilikom ove posete Srbiji održaće predavanja na univerzitetima u Novom Sadu, Beogradu i Nišu, kao i u Američkom kutku u Novom Sadu i Beogradu.
Debra Megpaj >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << Irling rođena je u državi Vašington, a odrasla u plemenu Bitterroot Salish u Montani. Predaje fikciju i indijanske studije na Odseku za engleski na Univerzitetu u Montani, u Misuli. Autor je više knjiga priča i priređivač je antologija, među kojima su neke posvećene ženama piscima. Da li je ono što pišete ujedno i deo vašeg proživljenog iskustva?
Da. Kada me pitaju ko je na mene kao na pisca najviše uticao kažem da je to – moja majka. Priče o njenoj porodici, o odrastanju u rezervatu, o stvarima koje su njoj preci preneli, kao i o njenom dedi koji je bio poslednji poglavica našeg plemena, ona je ispričala meni. Tokom plemenske reorganizacije, tradicionalnom poglavici bila je oduzeta titula, i uspostavljena je izborna organizacija vlasti.
Vi ste, sa osamnaest godina, postali javni branilac u plemenskom pravnom sistemu. Šta to znači?
U to vreme prekinula sam dalje školovanje. Mislim da su me za ulogu javnog branioca uzeli zato što sam imala veliku želju da pomažem svom narodu. Nisam ni slutila da oni, u stvari, pomažu meni da ostvarim svoje ciljeve i snove. Bila sam vrlo zaintrigirana i puna entuzijazma kada mi je glavni sudija rekao da će me uposliti kao branioca. Napustila sam školu sa 15 godina, i išla na obuku za branioca. Vratila sam se u rezervat, i moja odgovornost sastojala se u tome da budem branilac ljudima koji su napravili različite prekršaje: vožnja pod dejstvom alkohola, i slično. Moje pleme jedino je ostalo u Montani, i njegovi zakoni odgovaraju zakonima države. Država je imala ovlašćenja da odvede decu iz njihovih domova, da primeni neindijanske standarde na indijanske domove, bez obzira koliko se o deci dobro brinu u rezervatu. Ja sam bila branilac u takvim situacijama, zalagala se za te ljude. Za druge vrste prestupa donošene su, uglavnom, tradicionalne kazne društveno kulturnog rada.
Kako ste svoje poreklo uskladili sa zvaničnim obrazovanjem u Americi?
Moj otac nije bio Indijanac, i ja sam odrasla uz svoje roditelje. Porodica moga oca razbaštinila ga je kada se oženio mojom majkom. Nisu nas prepoznavali "kao ljude" zato što smo indijanskog porekla. U početku, kada sam tek došla u Montanu na Univerzitet, predavala sam studije književnosti američkih Indijanaca. Doktorske studije završila sam na Kornel univerzitetu u Njujorku. Kada sam se vratila da predajem kreativno pisanje u Montani, rekli su mi: vi ste Indijanka i treba da predajete indijanske studije. Sećam se da mi je prva godina tamo bila paklena jer sam sebe morala da prilagodim tim predavanjima koja nisam specijalizirala. Kada sam, međutim, predložila predavanja o romanima američkih Indijanki to mi nisu dopustili, jer je kurs morao da bude prema zvaničnom programu. Trudila sam se da budem dostojna i mudra kako bih studentima predavala o indijanskoj zemlji.
Da li ste u Vašem poznatom romanu "Perma Red" ostvarili neku od sličnih težnji?
To je bila jedna od najtežih stvari koje sam napisala, jer je to životna priča moje tetke Luize. Kada sam počela da pišem, želela sam da uhvatim njen duh. Želela sam da izložim sve činjenice. Prošlo je mnogo vremena pre nego što sam shvatila da se ljudski duh ne može uhvatiti i zarobiti na papiru. Ali priča se, napokon, pojavila i moja majka je rekla: da, to je ona. Tako i savetujem svojim studentima: pišite onda kada imate da ispričate priču, a ne samo da biste pisali.
Neki kritičari kažu da je Vaša proza nalik snu i mitu. Slažete li se?
Ideja magičnog u realizmu je divna, ali zatrovana je nerazumevanjem stvarnosti i sujeverjem. Iako pišem o stvarima koje znam i verujem da su se desile, ljudi misle da su snovidne ili nestvarne.
Kako se problem američkih Indijanaca tretira u američkom društvu?
Mislim da su američki Indijanci postali vrlo jaki, pokušavajući da ostvare svoja prava i obrazovanje. I mnogo smo postigli. Pobrinuli smo se da je u rezervatu voda uvek pitka, pobrinuli smo se za zemlju i ekologiju.
Da li su žene u savremenom svetu potisnute? Kako se američke Indijanke bore za svoja prava?
Za moje mlade i obrazovane studentkinje "najprljavija" reč je feminizam. Ali, to je važan koncept ženskih prava. Možda će Hilari Klinton nešto promeniti. Nadam se da hoće. Američke Indijanke vrlo su jake jer se suprotstavljaju nasilju i neobrazovanju u indijanskom društvu. Taj problem je oduvek postojao, i ja sam pisala o njemu. A to se mnogim muškarcima nije svidelo.
[objavljeno: ]
.jpg)
