Izvor: Blic, 18.Dec.2001, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Na ceni su gotova rešenja
Na ceni su gotova rešenja
Jedan od najmlađih dobitnika 'Politikine nagrade' za slikarstvo Zoran Dimovski, asistent na Fakultetu likovnih umetnosti u Beogradu, upravo je, sa Tanjom Ostojić i Batom Krgovićem, izlagao u Galeriji 'Remont', kao jedan od umetnika koji su obeležili ‘90-te godine, po mišljenju predstavnika istoimene asocijacije. Koliko taj izbor zaista ima snagu?
- Mislim da takvo svođenje nije loše. U pitanju je blisko vreme, mada nama izgleda kao >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << neka davna prošlost, koje nije bilo beznačajno, kada se pogledaju radovi... Korisno je da se vraćamo unazad 50 godina, ali i u blisku prošlost.
Da li naš umetnik ima dovoljno vremena da se bavi sobom na pravi način? - Veliki je jaz između onog standardnog mira u ateljeu i savremenog konteksta, jer on ne može da bude miran do kraja. U pitanju je stravično trvenje, koje prinuđuje ljude da pronađu meru između te meditativnosti i realizacije i, s druge strane, komunikacije sa ljudima iz bliskih profesija, koje su vezane za taj produkt. Najzad, pitanje je šta je tu produkt - da li ono što autor pravi ili nešto drugo.
Da li je za sve to što sledi, posle rada u ateljeu, potreban drugi čovek?
- U svakoj produkcionoj instanci postoje drugi ljudi. Za svaku ciljnu tačku, maltene, zna se kako delo treba da izgleda...
Ne čini li ti se, ipak, da su naši umetnici nedovoljno svesni svega ovoga?- Nespremnost može da proistekne i zbog duže prakse... Kad se čovek bavi duži period nekom stvari, on onda malo otvrdne, što ne mora biti svesno, ali onda svesno brani tu poziciju, zatvarajući sebi određena vrata, čak i u smislu ličnih istraživanja.
Zaključak je da, zapravo, treba da postanemo tolerantniji, ne samo prema drugima, nego i prema sebi, zar ne?
- Tu, praktično, i nema zaključka, jer velika je potraga za gotovim rešenjima u smislu kako da se nađe približna formula koja će zadovoljiti neke proračune, ali to su statički proračuni, a upravo je ta cela ekonomija dinamična.
Osećaš li na svojoj koži neke promene u kulturnoj politici?
- Promena se oseća u međuljudskim odnosima, što se odražava i na autorski rad, pa i na celu scenu. Veća je doza opuštenosti u razgovoru, širi je prag konfrontacije. Jednostavno, ljudi spontanije ulaze u konverzaciju, nije im toliko bitno da stanu iza nečega što je možda i minorna stvar, oko koje bi inače, potrošili ogromnu količinu energije.Šta se dešava kad mlad umetnik dobije veoma značajno priznanje?
- Ništa, s tim što će čovek, ako je ta nagrada novčana, što bi trebalo da bude ako se već dodeljuje, dobiti finansijsku injekciju, dragocenu da bi mogao da nastavi da radi, jer on sigurno neće kupiti 'versaće' garderobu... Retko koji umetnik za sebe radi. Nijedan, ja bar nisam video, ne drži svoje radove kod kuće, da ih gleda. Mi proizvodimo robu koja nikome ne treba, a nama najmanje.
Šta je onda to što vas sprečava da se, na primer, bavite malom privredom?
Pre niza godina na ovo bih odgovorio, verovatno, u stilu - sprečava me slikarstvo, jer je ono moja unutrašnja potreba. Ali, sada je odgovor da ne mogu baš da idem toliko daleko... Lj. Jelisavac
